poezija

Maša Seničić: Nametljive oaze

Maša Seničić (1990., Beograd) je scenaristkinja, pjesnikinja i esejistkinja. Završila je master studije Teorije dramskih umjetnosti i medija, a trenutno pohađa doktorske znanstvene studije na istom. Surađivala je na različitim domaćim i međunarodnim projektima, kao autor i suradnik na filmu, a zatim u kazalištu, na radiju i brojnim festivalima. Jedan je od izbornika programa Hrabri Balkan u okviru Festivala autorskog filma, kao i jedna od osnivača i koordinatorica edukativnih programa Filmkulture. 2015. objavljena joj je zbirka poezije “Okean” (Mladi Dis). Radi kao urednica i razvija nekoliko autorskih projekata koji uporište nalaze u teoriji kulture, studijama sjećanja i promišljanju različitih aspekata internet umjetnosti.



 

TEŽINA JULA 

 

smrad truleži i topljene plastike

nadvija se nad košticom u lepljivim sokovima;

podseća me da sam žedna i dovoljno prilagodljiva.

podseća me odakle sve potičem i u šta se sve slivam.

 

pomažem joj da zakorači: njeno zbunjeno telo,

smežurano i tiho, insistira na kozmetičkim proizvodima.

mene koža svrbi, od znoja i farmaceutske industrije.

 

ne mogu da zaspim, od nervoze:

moji srednjeklasni koreni i simpatična gestikulacija,

moj istančan osećaj za ravnodušje,

sve me to čini materijalom za zadovoljavajući život,

ali dobro sam se, naime, informisala

gde prestaju očekivanja, a počinje Treći svetski rat:

 

u svitanje,

zvuk noktiju po suvoj koži

peče, razdvaja se, zapinje.

kutiju uzimam, ribam, punim voćem.

tokom popodneva, kada ga žvaće,

najupornije mislim na smrt.

 

 

UMESTO PRISTAJANJA NA NAPLATNE RAMPE

 

uvek kada se zamišljam - hodam ili trčim, a predeli kroz koje to činim u konačnici su nevažni jer samo promiču stapaju se umnožavaju prepliću i gore; zato i znam odakle dolazim, ali ne znam gde se završavam, niti je ključno gde ću se stropoštati kada mi zubi poispadaju. novi kukovi nežno će prestati da škripe pod haljinama, jer tada ću, pretpostavljam, stalno nositi haljine. 

u Kninu 1942. guščijim perom probodena materica moje prabake krvarila je po hodnicima njene majke Antonije, katolkinje, vlasnice pansiona. drugo dete, ono živo, uputilo se odatle severoistočno, gde se udala za mog dedu, u restoranu koji više ne postoji.

     autoputevi su mi postali naporni, jer se grade kroz drugorazredna mesta; od           gađenja neću moći da hodam u kontinuitetu. spavaću retko i lakim snom.

moja majka išetala je iz tuđeg tela lagodno i nije bežala daleko, osim iz stanova, ovih i onih. udala se u kafani od koje me ponekad i dalje deli tanki trbušni zid. majka se, za razliku od enterijera, menja dosledno: nadlaktice joj vremenom postaju pegavije, a jagodice oštrije.

iz njene utrobe pobegla je i moja sestra, nakon meseci zatočeništva koji su proglašeni neophodnim. nužnim je moguće nazvati bilo šta, ali nije lako bilo gde se nastaniti, pa uvek kada se zamišljam – odlazim.

     da sam pristala na autoput, sada bih imala visoke plafone i letovala bih u nepoznatim odmaralištima. ne znam kuda bih šetala; ne znam gde bih kupovala trešnje. izmislila bih nekog da mu odem na grob.

meni još uvek niko ništa nije tako nasilno oduzeo kao mojoj prabaki sladoled, iz mesinganih kutija u Kninu 1942, niti sam išta tako hrabro ostavila kao ona svog supruga, kraljevog oficira.

     presadiću se u veću saksiju ukoliko se ispostavi da sam šipražje. ako otkriješ da sam asfalt, pozovi ljude da te leti posećuju preko mojih leđa.

 

 

POPUST NA DRUGI POKUŠAJ ISCELJENJA  

 

moje šake odbijaju da letuju u prospektima;

geografija je za njih niz činjenica povezanih

mernim jedinicama, a krstarenja

među grčkim ostrvima

pokušaj kolektivnog samoubistva. 

čekam te pet dana

na najud​aljenijem ostrvu u Jadranu;

ne zasmejavaj me mogućnošću otoka. 

 

sunce sija nad katalogom, ali

nemam u njemu slobodu kretanja

 

smokve uzimam sa drveta, plivam do tamo i nazad, do tamo i

veš mi je prljav. čkiljim ka podnevu.

tugovati na obali, to je luksuz na kojem insistiram.

 

iznosim nekoliko zamerki na plan puta, a prva je –

ukrcavanje ne sme biti nakon svitanja

 

kada se konačno pojaviš,

večeramo zajedno, hodamo preko brda,

grebe nas isto šiblje po člancima

na različitim nadmorskim visinama.

 

nikada ne upotrebljavaj zamenicu "sve" preda mnom

i plivaj dok mi se ne izgubiš iz vida

 

sve na svetu precenjeno je

osim autoputa i trajekta Jadrolinije,

a ja ionako letujem svakog jutra, kada se probudim

pre svih koji me poznaju. 

 

 

OBRAČUN SA CEREMONIJAMA 

 

fiksirane lokne padaju po cvetnom kompletu

donetom pre nekoliko sati sa hemijskog čišćenja.

pročitajte naglas, obrazloženje: svi smo radoznali,

uzbuđeni i uparađeni - poput godišnjice mature,

tog nazdravljanja nežnom survavanju u nepoznato

 

nekrunisana kraljica urla preko podijuma

u potrazi za aplauzom: penjem se četvoronoške.

taj papir kojim mlatite, najdraža nepoznata gospođo,

ipak nema veze sa mnom.

 

nasmejaću se na jednoj fotografiji, jer

posluženje je skromno i gotovo nostalgično:

među maslinama i komadima jeftinog kačkavalja

predviđam svetlu budućnost

jedne nezainteresovane državne institucije

 

nijedan masni papir sa kitnjastim okvirom

neće me ubediti da sam  

bilo šta                                                 

 

 

MOGUĆNOST ĆUTANJA 

 

prvo,

učim da ćutim u raznovrsnim prostorima,

pripitomljenim i popločanim pustarama,

usuđujem se da odem toliko daleko

da uvedem praznik Sv. Muka

koji ne pripisujem nekom posebnom

datumu, već ga proizvoljno slavim

u svakoj velelepnoj tišini

 

posteljina miriše na čisto,

soba odzvanja od nepažnje,

tvoji roditelji kupuju stanove:

preurediće ih, adaptirati, prodati,

ti nikada nećeš živeti bez njih,

bez stanova i roditelja,

ti ćeš mi slati pisma sa ostrva

i voleti me, tako snažno, pod

svakim krovom koji naslediš

 

drugo,

patnja me zamara. unutrašnjost mog želuca

država je za sebe, sa nadležnim organima

čije mi odgovornosti nisu poznate;

nemir me je tiho i predano odgojio

nakon što su moji roditelji poverovali

da su me vaspitali u svim pravcima:

nisam za sobom bacala mrvice hleba,

nisam za sobom bacala ništa.

                              

deca vrište u predškolskoj grupi,

vaspitačice planiraju odmor,

mesecima unapred uplaćuju

aranžmane; koluti prašine im

kroz prozor padaju na lokne:

čistim tvoj stan iz dosade.

mi nećemo imati, tu preglasnu

decu, i nećemo se voleti zauvek

poput drugih ljudi koji na letovanju

lako odaberu mesto za večeru

 

i još nešto,

reći ćeš da pesma nije ćutanje,

ali mogla bi da bude ukoliko

je niko nikada ne pročita

 

lenjost me zamara. nebo se naginje,

mašina za veš usporava, u njoj

prljave stvari menjaju mesta sa

mesom za nedeljni ručak. glasovi

su u obdaništu zamrli, predveče se

ovuda smucaju samo tuđi prijatelji.

volećeš me uvek isto, kao što

se vole ukrasne biljke: pažljivo, kada

si u blizini, i prestravljeno, kada nisi tu

 

ukoliko je niko nikada ne pročita

naglas

  

 

KOME, ČEMU: DATIV 

 

ne pripadati pojedinačno ljudima

jednako je nezahvalno

kao ne pripadati političkim partijama,

samoproklamovanim društvima,

nacijama, većinama ili manjinama:

neće te zvati na skupove,

neće ti slati razglednice,

neće znati šta od tebe da očekuju,

a nepredvidivost

je kamen u cipeli,

kamen u džepu,

kamen u bubregu,

kamen u svakom slučaju;

 

ne pripadati ljudima

jednako je smešno

kao pripadati im,

samo manje naporno

i tužno praznicima

 

 

 

NEMILOSRDNA KONTINENTALNA PROGNOZA 

 

od jutra do mraka biti zahvalan,

državi na besplatnom institucionalnom obrazovanju i overenoj

zdravstvenoj knjižici. roditeljima na hrani odeći krovu nad glavom.

 

u zoološkom vrtu divim se beznadežnim

pripadnicima vrsta poteklih iz nežnijih klima:

krokodilu čije hladno telo zabavlja

derišta među kojima se krijem.

ljudi u grupama zaklanjaju mi pogled,

jer kolektiv ima prećutnu prednost

i mogućnost podijuma.

 

na pitanje o organizmima koji

naseljavaju pogrešne kontinente

odgovaraju mi pragmatični istoričari.

polarni medved u Argentini besciljno luta

po vrelom betonu, i tamo umire od tuge.

 

da li postoji išta između trenutka

u kom prestajem da budem dužna

i onog u kom neko počinje da zavisi od mene;

drugi su šake stopala izrasline

drugi su supena kašika belog šećera

drugi su dijalektički materijalizam

drugi su ulaz

na druga

vrata

 

 

 

 

 

 

poezija

Lara Mitraković: Lov na ptice pjevice

Lara Mitraković (Split, 1992.) studira kroatistiku i sociologiju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, poezija joj je objavljena u više časopisa, zbornika i portala, a 2016. pobijedila je na natječaju za književnu nagradu Grada Karlovca "Zdravko Pucak" rukopisom "Brojanje pogrešaka". Članica je književne grupe 90+.

proza

Sven Popović: Ulomak iz romana 'Uvjerljivo drugi'

Nekada se čini: sve se obrnulo. Klinci odrastaju brže, ali sporije postaju odrasli. Svijet je vruć krumpir, tridesete su nove osamnaeste, a velike priče o odgovornosti predane su sve samo ne odgovorno – i treba plesati što dulje –ili tako barem u jednom novozagrebačkom naselju izgleda Emiru, Iliji i Fricu, a najviše onome oko koga se sve vrti, Mladome Piscu, bezimenom junaku novog romana Svena Popovića.
Nakon Neba u kaljuži (Meandar, 2015.), Popović je ove godine objavio i 'Uvjerljivo drugi' roman (Fraktura) iz kojeg donosimo dio uvodnog poglavlja.

poezija

Vigor Vukotić: Geometrija kolodvora

Vigor Vukotić (1991., Zagreb) diplomirao je antropologiju i etnologiju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Nagrađivan je na Goranovom proljeću u kategoriji srednje škole, a pjesme i kratke priče objavljivao je u Vijencu, Republici i UBIQ-u. Član je Književne grupe 90+.

proza

Viktorija Božina: Ulomak iz romana 'Turbofolk'

Viktorija Božina rođena je 1990. u Zadru gdje pohađa diplomski studij hrvatskoga jezika i književnosti. Tri godine boravila je u Americi gdje je završila studij informatike. Roman iz kojeg donosimo ulomak uskoro će ugledati svjetlo dana u izdanju Sandorfa.

poezija

Josip Vdović: Zračna struja

Josip Vdović rođen je 1992. u Zagrebu gdje je na Filozofskom fakultetu diplomirao povijest. Dosad svoju poeziju nigdje nije objavljivao.

proza

Marina Gudelj: Lee

NAGRADA "SEDMICA & KRITIČNA MASA" 2017 - POBJEDNIČKA PRIČA

Marina Gudelj (1988., Split) diplomirala je hrvatski jezik i književnost na Sveučilištu u Zadru. Objavljivala je u Zarezu i na portalu KSET-a.

poezija

Ana Miković: Pjesme

Ana Miković rođena je 1987. u Beogradu gdje je diplomirala na katedri za srpsku književnost s južnoslavenskim književnostima. Dio je glazbeno-poetske trupe Nebograd.

proza

David Szalay: Duge rute

Pročitajte priču izvrsnog Davida Szalaya koji je bio sudionik Lit link festivala 2017 u Puli, Rijeci i Zagrebu.

David Szalay rođen je u Montrealu (1974.) u Kanadi odakle njegovi uskoro sele u Veliku Britaniju. Objavio je četiri prozne knjige, dobitnik je više književnih nagrada, a 2016. njegov je roman All That Man Is bio u užem izboru za Bookerovu nagradu. Szalay je uvršten u prestižni dekadni izbor najboljih mlađih britanskih romanopisaca časopisa Granta, kao i sličan izbor novina Telegraph. David Szalay pisac je minucioznog stila, naoko distanciranog, sa suptilnim i vrlo individualnim pomakom u tretiranju prozne događajnosti. Roman All That Man Is ono je što preporučamo za dulje upoznavanje, a za ovu priliku smo odabrali kratku priču Long Distance koju je napisao lani za radio BBC.

Stranice autora

Književna Republika Relations PRAVOnaPROFESIJU LitLink mk zg