kritika

Slalom nesavršenim jezikom

Piše: Vladimir Arsenić
Branko Čegec: Zapisi iz pustog jezika, Meandarmedia, Zagreb 2011.
/iz Quoruma/

"Čegecova knjiga jeste hvale vredan pokušaj da se unatoč svesti o problemima komunikacije i egzistencijalnim ograničenjima progovori o ljudskom postojanju. Ono tim govorom, tim krikom iz pustinje ne postaje tragičnije niti veselije. Ono prosto jeste i zaslužuje da bude opisano makar nam za to služio nesavršeni jezik", piše Vladimir Arsenić.



 

Moderna poezija počinje sumnjom u jezik. Kada Branko Čegec za svoju novu zbirku poetske proze kao jednu od lajtmotivskih posveta uzme citat iz Bacanja kocke Stefana Malarmea, koji se pored Bodlera, smatra ocem moderne lirike, onda on iskazuje suštinsko nepoverenje u mogućnost da jezikom, poezijom dakle, iskaže neki utvrđeni smisao: „Svaka Misao proizvodi Bacanje kocki“ gde je Un coup de des metafora potpune slučajnosti, odnosno proizvoljnosti. Pored ovoga, i sam naziv zbirke Zapisi iz pustog jezika svedoči o ovom oprezu, odnosno sumnji, strahu čak, prema jeziku i značenju.

Ako je tako, ako postoji sumnja, ako je jezik zaista samo pustolina (evo još jedne reference na modernizam koja nam stiže preko Eliota i njegove Puste zemlje), zbog čega onda ovi tekstovi? Pitanje o postojanju poezije legitimno se nameće posle ovakvog uvoda, ali ono ima paradoksalan odgovor. Poezija nije utvrđeno značenje, ona ne može da referira jednako i nepremenljivo, da bude svima razumljiva i nepromenjivog značenja. Ona, da kažem to prateći pomenuti paradoks, kroz svest o sopstvenoj nemogućnosti pokušava da progovori o mogućnosti bilo kakvog govora, koji nije više od mucanja (opet Malarme!), o suštini egzistencije.   

Posledica ovakvog početnog stava jeste i Čegecova upotreba hibridne, „nečiste“ forme koja nije ni poezija u klasičnom smislu reči, ali nije ni proza. Odustajući od stihova, nižući igru slobodnih asocijacija u labavu proznu formu, pesnik naglašava upravo to suštinsko nepoverenje u bilo kakvu strukturu. Stihovane pesme predstavljaju određenu tradiciju, nose određeni kulturni balast, one insistiraju na jednom „povišenom“ čitanju, zahtevaju odmak i ulivaju strahopoštovanje. O njima se na kraju krajeva može govoriti koliko toliko određeno. Na primer, pesma ima toliko i toliko strofa, stihova, ne/postoji rima.... Razlivena, prozna lirska forma je u suštoj suprotnosti sa strogošću. Ona je svedozvoljiva, ona je istovremeno oslobađajuća i gušća i nabijenija, neobaveznija, a opet nudi manevarski prostor za pipanje u mraku značenja. Ona je, da tako kažem, grafička ilustracija paradoksa sa početka knjige: smeti govoriti o nečemu što je samom svojom prirodom nerazumljivo za više od jednog čitaoca. Govoreći u psihoanalitičkom smislu, ona je jedini mogući prevod iz frojdovskog Nesvesnog, odnosno lakanovskog Realnog u razulareno, ali ipak zajedničko Simboličko.

Upravo zbog ovog opiranja utvrđenom smislu, zbog prevoda iz raspusnog Realnog u nepouzdano Simboličko, Čegecove dve glavne teme kojima se bavi u Zapisima iz pustog jezika su, kažimo to sledeći psihoanalizu, Eros i Tanatos, odnosno seksualnost i politika. Na jednom mestu pesnik veli: “...pustoš u glavi, pustoš među nogama. oluje dolaze i prolaze, ponekad zasmrdi revolucija: šta je to revolucija? mnogo seksa i malo estetike.” (“bugarije”, str. 59) U ovom pasažu nalazi se sublimisano tematsko jezgro Čegecove knjige. Telesno kao užitak i telesno kao propadljivost dva su pola između kojih se kreće govornik/lirski subjekat ovih tekstova. On se nalazi u svetu između ova dva obrnuta ogledala koja se međusobno odslikavaju i upravo zbog njih i zbog svog položaja, on je sposoban predstavi condition humaine, stanje u kojem se Subjekt današnjice, na teritoriji koja bi se grubo mogla opisati kao zajedničko jezičko područje, nalazi. Tranziciono političko usmrđeno revolucionisanje (izvođenje manje ili više uspešnih revolucija) ogleda se u iskrivljenom ogledalu užitka. Obe ove „urođene“ delatnosti ljudske, ova dva međaša našeg bitisanja su nagonska i nekontrolisana, a između njih vlada pustoš jezika koja ne može da iskaže, ne može na jasan i nedvosmislen način da savlada i prevlada svoje granice.

Ovo ogledanje i položaj između dve krajnosti, ovaj prostor margine na kojem se lirski subjekt nalazi formalno je iskazan kroz prelom knjige. Naime, na svakoj levoj strani nalazi se kraći tekst odštampan krupnijim slogom u kojem se na neki način nalazi tematska klica nešto opširnijeg teksta na desnoj strani. Ove međusobne refleksije tekstova nisu izvedene u razmeri jedan prema jedan jer ni bitisanje nije moguće definisati kao sredinu između Erosa i Tanatosa, između ekstatičnosti žudnje i konačnosti tela, između estetike i politike. Ono je u neprestanom klizanju od jednog ka drugom polu, u neprekidnom pokušaju koji je unapred već osuđen na propast da se ti polovi nadvladaju. Čegecovo duboko uverenje iskazano u ovoj knjizi je da konvencionalan jezik, a samim tim i konvencionalna poezija nisu sposobni to da učine. Upravo zbog toga, poslednji zapis u knjizi nosi naziv „pakonao“, odnosno „naopako“ šatrovački. Čitav tekstić ispisan je u pokušaju zasnivanja novog i naizgled različitog jezika, jezika koji bi na neki način predstavljao igru jer je svako ko razume bhsc jezik sposoban da ga razume, a koji istovremeno predstavlja i mogućnost novog pravca, drugačijih sazvučja koje donosi i drugačija, možda čvršća, možda preciznija značenja. Pitanje je koliko je pusti jezik sposoban to da istera, da u tome istraje, ali razbijanje okoštalih formi možda jeste način da se preciznije govori o onome što nas kao raspete Subjekte muči.

Čegecova knjiga jeste hvale vredan pokušaj da se unatoč svesti o problemima komunikacije i egzistencijalnim ograničenjima progovori o ljudskom postojanju. Ono tim govorom, tim krikom iz pustinje ne postaje tragičnije niti veselije. Ono prosto jeste i zaslužuje da bude opisano makar nam za to služio nesavršeni jezik.

 

 

o nama

Nagradu Sedmica i Kritična masa za mlade pisce dobila je Marina Gudelj

Pobjednica ovogodišnje Nagrade Sedmica i Kritična masa za mlade autore je Marina Gudelj (1988.) iz Splita.
Marina Gudelj nagrađena je za priču "Lee".
U užem izboru Nagrade za 2017. bili su: Alen Brlek, Katja Grcić, Marko Gregur, Marina Gudelj, Mira Petrović, Iva Sopka i Ana Rajković.
Ovo je treća godina Nagrade koju sponzorira cafe-bar Sedmica (Kačićeva 7, Zagreb).

intervju

Marina Gudelj: Mi smo generacija koja je dobila ostatke neke ranije i uljuljala se u pasivnost

Predstavljamo uži izbor Nagrade Sedmica&Kritična masa

proza

Marina Gudelj: Lee

NAGRADA "SEDMICA & KRITIČNA MASA" 2017 - UŽI IZBOR

Marina Gudelj (1988., Split) diplomirala je hrvatski jezik i književnost na Sveučilištu u Zadru. Objavljivala je u Zarezu i na portalu KSET-a.

proza

Elena Ferrante: Genijalna prijateljica

Romani Elene Ferrante s razlogom su postali svjetske uspješnice i jedan od književnih fenomena ovog desetljeća, kako po odazivu publike u različitim zemljama, tako i po sudu kritike.
"Genijalna prijateljica" – prvi je dio romaneskne tetralogije o Eleni i Lili, pronicljivim i inteligentnim djevojkama iz Napulja koje žele stvoriti život u okrilju zagušujuće, nasilne kulture.
Ovdje donosimo uvodna poglavlja romana, a knjigu u cjelini - što preporučujemo - možete pročitati u izdanju "Profila".
Roman je s talijanskog prevela Ana Badurina.

proza

David Szalay: Duge rute

Pročitajte priču izvrsnog Davida Szalaya koji je bio sudionik Lit link festivala 2017 u Puli, Rijeci i Zagrebu.

David Szalay rođen je u Montrealu (1974.) u Kanadi odakle njegovi uskoro sele u Veliku Britaniju. Objavio je četiri prozne knjige, dobitnik je više književnih nagrada, a 2016. njegov je roman All That Man Is bio u užem izboru za Bookerovu nagradu. Szalay je uvršten u prestižni dekadni izbor najboljih mlađih britanskih romanopisaca časopisa Granta, kao i sličan izbor novina Telegraph. David Szalay pisac je minucioznog stila, naoko distanciranog, sa suptilnim i vrlo individualnim pomakom u tretiranju prozne događajnosti. Roman All That Man Is ono je što preporučamo za dulje upoznavanje, a za ovu priliku smo odabrali kratku priču Long Distance koju je napisao lani za radio BBC.

proza

Iva Sopka: Tri priče

NAGRADA "SEDMICA & KRITIČNA MASA" 2017 - UŽI IZBOR

Iva Sopka (1987., Vrbas) objavila je više kratkih priča, od kojih su najznačajnije objavljene u izboru za književnu nagradu Večernjeg lista „Ranko Marinković“ 2011. godine, Zarezovog i Algoritmovog književnog natječaja Prozak 2015. godine, nagrade „Sedmica & Kritična Masa“ 2016. godine, natječaja za kratku priču Gradske knjižnice Samobor 2016. godine te natječaja za kratku priču 2016. godine Broda knjižare – broda kulture. Osvojila je i drugo mjesto na KSET-ovom natječaju za kratku priču 2015. godine.

Stranice autora

Književna Republika Relations Quorum Hrvatska književna enciklopedija PRAVOnaPROFESIJU LitLink mk zg