proza

Mirta Maslać: Anka partizanka

NAGRADA "KRITIČNA MASA" - ŠIRI IZBOR

Mirta Maslać (Zagreb, 1993.) diplomirala je kroatistiku i komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu. Teorijske tekstove objavljivala je na portalu Stilistika te u časopisu Centra za ženske studije Treća (br. 22, 2020). Njezin prvi roman Junak ili čudovište izašao 2018. godine u Zagrebu u nakladi Durieuxa. Ulomci iz romana objavljeni su na portalu Kritična masa te u časopisu Fantom slobode, a dio je preveden i na francuski na portalu Le fantôme de la liberté. Na natječaju za kratku priču Nastavi priču (2021.) osvojila je četvrto mjesto te treće na natječaju Festivala europske kratke priče (2022). Iste je godine bila na književnoj rezidenciji Kamov u Rijeci te dobila potporu Ministarstva kulture za poticanje književnog stvaralaštva za zbirku pjesama Kako se razbijaju tanjurići.

Anka partizanka

Sjedim na panju sa štrikanom sjedalicom pod guzicom već 24 minute i dvije sekunde. U jednoj ruci držim mobitel s upaljenim diktafonom, a u drugoj komad kolača od višnje.

– Jeste  spremni onda za pjevanje – pitam i naslanjam se na zid iza sebe protežući noge. Nadam se da nisam narušila stabilnost kućice koju duboka i debela napuklina dijeli napola. 

– Ča-kaj, da ti još povim o kolaču, kak je lepo ispal! Domaća jajca, pogleč kak je žuti ovaj, ovaj... biskvit! Deneš nutre brašna, jajca i šećera i se to zmešaš... Ječ! Zemi još! Živeli! – rekla je i popila gutljaj bambusa.

„Povim“  i „lepo“ u istoj rečenici. Moći ću dokazati profesorici da je ovo kajkavski s ikavsko-ekavskim reflekom jata, mislim dok gledam kako Zoričina tanka kosa začešljana unatrag blista na proljetnom suncu. Pitala bih je li to biserno, dimno ili golublje siva, ali moram biti što neutralnija i pustiti kazivačicu da što slobodnije kazuje, pa makar to bio i recept.

– ...koštice nis vadila! Ki bi to vragi stigel! Se buš pljunula ak najdeš, curica, jel da? – umilno me pogledala i pomazila po obrazu.    

– Bum, bum, već jesam – užas, dodam u sebi. – A, Zorica, kak je išla ona pjesma o babi? Sjećate se, neki dan ste mi pjevali?

Prasne u smijeh. Jedan joj je zub koso zabijen u meso donje čeljusti izvirivao iz usta. Ostalih dvadesetak stajalo je u salveti na stolu. 

– Curica, čuješ, tebe sam prostote zanimaju – ustanovila je namignuvši. – Dobro. Sad bumo. Kak je to... – nakon kratkog promišljanja dosjetila se i iz sebe izbacila na momente duboku, na momente kreštavu melodiju, isprekidanu cerekanjem. Ja sam je kasnije ovako transkribirala:

Babu jebu...
Babu je buva pičila.
[Jel razmeš?]
U njezinu pi...
U njezinu pisanu košulju.
[Si su prije imali buve, ne sam mački.]
Deda jebe...
Deda je bele gaće skinuo.
Pa izvadi ku...
[Se si već velika, slobon pred tobom velim... ]
Pa izvadi kutiju cigara.

Zatim smo se smijale i pljeskale. Zorica je bila sretna jer sam uhvatila melodiju i uključila se na ponavljanjima, ali me i izgrdila jer nisam pjevala prvi glas, nego sam bajsirala.

– ...Se tu pesmu zna i tvoja baba, kaj ti ju nije ona pevala? – pitala je Zorica pakosno. – Fina se pravi, ona nema pizdu! A z čega je dve curice rodila?
– U pravu ste, ona je vrlo fina, ali sigurna sam da ima pizdu – složila sam se. – Možemo sad onda probat onu ---

– ...Se ona misli da ja ne znam i pristojne – žestila se Zorica zbog pradavnih sukoba koji upućuju na nečasne klasne preskoke – Znam! Snimaj, mali!

I zapjevala je Zorica, osvetnički, ljubavnu pjesmu iz tuđega kraja. Transkribirala sam je kako slijedi, no to su samo tuđi stihovi. Ono što nisam mogla upisati u svoj seminarski rad njezini su isprepleteni prsti i palčevi koji se polako vrte u ritmu u kojem se i cijelim tijelom njiše, papuče koje cupkaju, spušten pogled i staklene plave oči: 

Lipo ti je rano uraniti
U predzorju kad slavuji poju.

Slavuj viče, ajd na vodu, Milče.
Il na vodu ili na livadu.

Na livadi bunar vode hladne.
Na bunaru list papira bijela.

Na papiru crna slova pišu
Crna slova, al su žalovita [žalostita?]

Grijota je curu poljubiti.
Poljubiti, pa je ostaviti.

– Ta je baš bila lepa! I točno ju, ono – zamahivala je prstima lijevo-desno – lovivam kak sam nekad. Tu jednu sad samo bar... Deset je let čera bilo. Il dvadeset. Ne, deset. Deset let kaj nema Anđele.

– A ko je Anđela, Zorica – pitala sam sa strepnjom, sigurna da je to netko s grane obiteljskog stabla za koju bih trebala znati.

– Niš pak ne znaš! – očekivano je ciknula, ljuta jer sam je prenula iz sentimentalnog snatrenja. – Sestra mega pokojnega muža Štefa. Kaj smo se rad imale... – prenula se natrag. Dalje više ništa nije bilo na meni, trebalo je samo pustiti Zoricu da slijedi svoja sjećanja.

– Na bregu smo bile Anđela i ja, četrdeset i neke. Još sem cura bila, i ona isto, se je mlađa od mene bila – opravdavala ju je. – Ja sem lepo pasla kravicu, ona je sedela z menom celo jutro. Ja sem njoj pripovedala, ona se smi-ja-laaa, hahaha, i navek ponavljala, sećam se, govorila je: ʻZora, moja Zora, ja te tak rad imam.ʼ A onda bombe! Vrag bi ga znal otkud i do ih je hital – vikala je – al baš taj jen put na bregu mi je Anđela povedala, dok smo se skrivale u nekakvoj štalici, kaj ti ja znam:ʻZora, ja zutra pem.ʼ Ja ju gledim – vjerojatno jednako šokirano kao što je sad gledala mene – i velim: ʻDi peš, Ančice?ʼ ʻU partizane!ʼ Mi smo već po koji put pomogle kojemu partizanu i nosile poruke u senjike i kad su ustaši pitali jel znamo de je taj i taj, navek bi rekle ʻne znamʼ – izbeljila se i počela cerekati.  – I veli Ančica da ide u partizane. I ja sem se počela plakati – jednako kao i sad – i velim, ʻAnčice, ni cipel nemaš ni pušku, kak buš se ti ovakva sirota po šumi skrivala?ʼ I ona veli da se ne ona po nikakvoj šumi skrivala, da se je ona dost naskrivala tu saki dan i da bu ustaše ubijala – prasnula je u smijeh. – A nije je bilo za videt, tak, kaj ti, lepa i mršava, kaj glista! Veli da joj je jen partizan dal pištolj i da joj je to dost, kaj joj više treba? 

Malo smo šutjele. Iz Zoričina zamućena pogleda nije se dalo iščitati je li na nju bila ponosna ili je zbog nje bila preplašena, samo da se iza tih očiju nešto zbiva. Ja sam se klimala na panju s dvjema košticama u rukama i čekala da se Zorica vrati u priču. S druge strane ograde parile su se kokoši.

– Gazi ju, gazi, kokot – smijala se – bum imala piceke! I veli Anđela da zutra ide i ko zna jel se bu vrnula i kad. Ja sem se počela plakati, kak ne bi, se smo bile kolegice, prijateljice, a ustaši su sikak ubijali i silovali ženske. Tu je jedna vesila na železničkom stupu dva kedne! Fuj... Ja velim, ʻAnčice, dobro, kak da ti ja pomorem?ʼ – počela se histerično smijati i dlanovima udarati po bedrima. Dohvatila je čašu bambusa i isprolijevala pola po sebi.

– Dobro, al kaj je tu smiješno? Normalno ste ju pitali...

– Šuti, mali – opomenula me. I Ančica veli da bi joj ja mogla pomoči kad bi štela. Da zna da sem se ja ž njenim bratom kuševala. Da ona ide u rat i misli si: mlada sem i lepa. Jel bum ja kega našla il bum u šumi zginula? Ak zginem, šteta je da se nis nikad z nikim ljubila. ʻZoraʼ, veli, ʻjel bi ti mene kušnula?ʼ A ja si mislim, Bog z tobom, Anđela, kaj si ponorela, da buju se dve ženske v štali kuševale... Al mi ju je tak bilo milo, poplašila sam se da ju nem više nigdar videla, a hrabra nis, ja u šumu ne pem, pa si mislim... Kaj ju ne bi kušnula? Od muža budućega sestru! Kaj me brige, rad ju imam! I bome jes – uzvikne. – Kušnula sam Anđelu u štali s kravicom dok su bombe padale! – smiješila se nestašno, kao i ja. – Da nisi to nikemu povedala, to ja tebi povim, jebal ti se vrag... – počela me Zorica kuditi unaprijed, ali suučesnički, zaboravljajući pritom na diktafon.

– Neću, Zorica. A kaj je onda bilo s Anđelom? Jel se vratila?

– Curica, se ti velim da je deset godin kaj je mrla. Neg kaj neg se vrnula! Anka partizanka smo ju zvali posle, hahaha. Postala je pravi komunist, i glavna u partiji, to ti je! Kaj ne znaš ti niš? – začuđeno me pogledala pa ponosno nastavila – Se je bila ona... ona... gradonačelnica Sanobora! Kak se to već zvalo. Imala je i stan na moru, furt me zvala da idem s njom, al nikak nis mogla... Do bi pazil na decu, i kuću, i vrčak... – zamišljeno je slijegala ramenima. – A udala se ni nikad... Sa šesnaest let partizanka! Ju!

Ponavljala je taj usklik još nekoliko puta i začešljala kosu malim češljem. Možda je ipak golublje siva. Pustila sam je da još neko vrijeme uživa, prekinula snimanje i odmaknula se od fasade. Kuća se i dalje držala.

– Zorica, a zakaj ste se sjetili Anđele kad ste otpjevali onu pjesmu?

– Vraga znam – slagala je. – Ajde, domom, mali, dost smo se spominale. Moram noge prat i sir z vrnjom delat. Sad si več predugo bila.

Pozdravile smo se, dogovorile se da ćemo opet pjevati i poželjele jedna drugoj laku noć. Dok sam odlazila i nestajala u ranom proljetnom mraku njezina dvorišta, čula sam kako kroz otvorena vrata dopire Zoričina isprekidana pjesma: Grijota je curu poljubiti...
Poljubiti, pa je ostaviti...