proza

Luca Kozina: Na vjetru lete zmajevi

NAGRADA "KRITIČNA MASA" - UŽI IZBOR

Luca Kozina (Split, 1990.) piše prozu, poeziju i književne kritike. Dobitnica je nagrade Prozak u sklopu koje je 2021. objavljena zbirka priča Važno je imati hobi. Zbirka je ušla u uži izbor nagrade Edo Budiša. Dobitnica je nagrada za poeziju Mak Dizdar i Pisanje na Tanane izdavačke kuće Kontrast u kategoriji Priroda. Dobitnica je nagrade Ulaznica za poeziju. Od 2016. piše književne kritike za portal Booksu. Članica je splitske udruge Pisci za pisce. Zajedno s Ružicom Gašperov i Sarom Kopeczky autorica je knjige Priručnica - od ideje do priče (2023).

Na vjetru lete zmajevi

Trčim. U ruci čvrsto stežem uže. -Hajde, još malo! - viče tata.  Srce mi lupa, mišići me bole, vjetar mi škaklja nos. Još malo. Pogledam uvis - Zmajo je među oblacima. Tata i ja se smijemo. Grlim ga i udišem miris njegove majice.

Već treći dan mama i tata sjede za stolom i puše. Jučer sam pitala tatu idemo li puštati Zmaju za vikend. Mrko me pogledao i odgovorio samo kratkim ne.
Slušam njihov razgovor.
- Šta kaže Perić?
- Ni njima u računovodstvu nije sila plaća.
- Onda je stanje ozbiljnije nego šta smo mislili. - reče mama i zaplače.
Zatvaram oči i stavljam dlanove na uši. Više ništa ne čujem.

Nekako uspijevam nagovoriti tatu da odemo na Zvončac puštati Zmaju. Dok se vozimo, na radiju svira naša najdraža pjesma Solsbury hill. Želim pojačati, ali tatina ruka me zaustavlja.  Ostatak puta oboje šutimo. Vani je oblačno, ali puše vjetar. Danas nisam nabrijana pa Zmajo visi u zraku, čini se pognut kao tatina ramena. Nema smijeha, tata sjedi na klupici i puši. Sa zalaskom sunca me požuruje - Hajde, brzo će mrak! Moramo stići doma prije dnevnika.
Ne slušam ga, još trčim. Da mogu, trčala bih sto godina, samo da izbacim iz sebe suze koje se same od sebe stvaraju.
-Mala beba! - dobacuje ekipa mojih godina s obližnje klupice. Sram me je. Ne želim biti beba. Bacam uže, Zmajo upada u blato. Tata maše rukama. -Jesi ti normalna?!-viče. Počnem jecati, a ekipa prasne u smijeh.

Idući dan dolazim kući iz škole. Na vratima me dočekuje uplakana mama.
-Šta je bilo? - pitam. Želudac mi se pretvorio u čvor. Mama samo odmahuje glavom.
U kuhinji tata sjedi za stolom, puši i gleda u daljinu. Odahnula sam, nije mu se ništa dogodilo.
-Sidi, dušo.
-Dobija san otkaz. - kaže i povuče dim.
-Samo to? - htjela sam reći ali šutim. Pa šta, lako će naći drugi posao. On zaplače. Ja ne mogu vjerovati da ga je to toliko pogodilo.
-Naći ćeš drugi posao - napokon nešto kažem. On toliko plače da me ne čuje. Cigareta u ruci se trese. Ne znam gdje bih gledala pa odlazim u svoju sobu.

Mama i ja idemo na pazar. Ja sam namušena jer mi je toliko kvocala da idem s njom. S mamom je uvijek dosadno jer nemamo o čemu pričati. Nakon što kupimo povrće i meso za ručak, produžujemo do grada. Na njena pitanja o školi odgovaram mirno jer se u sebi nadam da će mi kupiti sladoled. Prolazimo kraj dućana s tenisicama.
Crne najkice su na akciji - 200 kuna. Takve iste ima Ana, najpopularnija cura u razredu.
-Mama, ja bi ove patike!
-Ajme šta su skupe! - ona uzvikuje.
-Ali, mama!
-Ne može, Majo. Nemamo para za to.
-Ali uopće nisu skupe. Kvalitetne su, dugo će mi trajat.
-Majo, rekla sam ti već. - mama ne posustaje.
-Mama!
-Mala, nemoj me zajebavat! - ona se zadere iz svega glasa.
Bacam vrećicu s povrćem na pod i sama odlazim do auta.

Otvaram frižider. Ovo je četvrti dan da nalazim samo jaja i majonezu. Mama ulazi u kuhinju.
-Kad ćemo u kupovinu? - pitam.
-Ma, ništa mi ne govori. - ona ostavlja torbu na stol. - Plaća će mi sjest na račun tek u petak. -Di ti je otac?
-U krevetu.
Mama duboko uzdahne. -Zašto ne radite nešto skupa? Pa koliko dugo već niste išli na Zvončac?
-Ma ne da mi se tamo. - odgovaram. Zmaju sam onog dana spremila u ostavu i otad ga nisam ni uzimala. Ne želim se sramotiti.
-Jadnatisam, šta ću sa njim? - mama gleda uvis. Vjerojatno se obraća Bogu, ali kakav je to Bog koji dopusti da tata danima leži u krevetu i ne želi ni s kim pričati?
-Nađi mu novi posao. - kažem, ali me mama ne čuje jer počne plakati.

Napokon odlazimo kupiti nove patike, ali idemo preko granice. -Tamo je roba puno jeftinija. - kaže mama. Izbor tenisica je preloš. Sve su kričavih boja, a i uopće nema crnih najkica. Biram najmanje kričavu boju - plave pumice. Malo su duguljaste, ali bolje to nego one narančaste platformke. Tek doma shvaćam da se pumice uopće ne slažu s mojom ružičastom jaknom. Ali nemam izbora, moram ih nositi u školu.
U razredu svi primjećuju nove tenisice.
-Šta se praviš važna s tim pumicama?
-Od koga si ih ukrala?
-Pariš nogometaš! Gooool!
Sakrivam se u zadnju klupu da me nitko ne vidi. Oči me peku od suza.
 

Mama je našla dodatni posao. Svako popodne odlazi čistiti stanove na Mejama. Tamo uglavnom žive bogataši, pa je zarada dobra. Tata je ustao iz kreveta, ali još nije našao posao. Samo sjedi u boravku, čita novine, gleda TV ili puši. Nakon još nekoliko dana je izašao u kafić u prizemlju naše zgrade. Kad se vratim iz škole, odmrzavam ručak koji nam je mama pripremila noć prije. Tata se više ne ljuti na mene, ali me isto tako ne grli ili ljubi. I bolje. Prestara sam za to - najesen krećem u sedmi razred. Nekad mi znaju nedostajati naša druženja na Zvončacu, ali se brzo sjetim koliko imam godina.

Mama me malo živcira jer me stalno nagovara da pitam tatu da idemo na Zvončac.
-Bolje da se druži s tobom, nego s onim jebivjetrima u kafiću.
Ne želim ići tamo. Sto posto će me opet vidjeti ona ekipa ili netko iz razreda. Ali mama je uporna. Svaki put kad se vidimo me pila za to.

Tata nas obje dovlači u kuhinju i isprsi se.
-Imam dobru vijest, cure.
-Ee? -upitamo mama i ja u isti glas.
-Dobija sam posal!
-Bravo, tata! - ja skačem od sreće. Sad ću napokon moć kupit crne najkice. Mama i nije tako sretna. Ona uvijek nađe nešto oko čega može kvocati.

Kasnije, kad oni misle da spavam, stojim ispred kuhinje i slušam što pričaju.
-Stalno sjediš u tom kafiću.
-Da nije kafića ne bi naša ovakav posal.
-Ma kakav mi je to posal, to je čisti kriminal.
-Daj, ne pričaj pizdarije. Tamo dolaze poduzetnici i ja sam uvatija jednog.
-Molim te razmisli još jednom.
-Nemam šta razmišljat, sutra mi je prvi dan.
Odlazim u krevet. Sad mogu mirno spavati.

-Majo, jel te mogu  nešto pitat? - uleti mi u petak iza škole tata. Zbunila sam se, nikad mi nije postavio takvo pitanje, kao da sam ja profa, a on učenik.
-Šta kažeš da odemo lipo ti i ja na Zvončac? Imam neki posao u blizini obaviti pa mi je usput.
-Ne mogu, moram učit. - izvalim.
-Aj, nemoj me zajebavat. Znam da nikad ne učiš petkom. - reče on i odmahne rukom.
Na to mu nisam ništa znala odgovoriti. Izvukla sam Zmaju iz ostave i uputili smo se na Zvončac. Čudno je. Prije nego što smo došli tamo, tata je stao kod neke zgrade, ušao i izašao s punom vrećom za smeće. Stavio ju je u gepek.
Na Zvončacu je oblačno i nema nikoga. Kao da je Zvončac samo naš. Ali se bojim izvaditi Zmaju iz auta i odmotati uže. To mi je tako glupo, šta ako me neko vidi s tatom? A i on izgleda klošarski s onom bradom i vrećastim hlačama.
Prije nego što išta uspijem napraviti, tata je kraj gepeka, otvara ga i vadi Zmaju. Dobacuje mi ga. Krenula sam ga odmatati, ali počne padati kiša.
-Amo se skloniti pod ono stablo. - kaže tata i mi potrčimo. U nosnice mi je ušao onaj lijepi miris za koji mama kaže da je miris ozona.
Dok stojimo tako ispod stabla, ogledavam se i molim boga da ne naiđe nitko koga znam. Ne želim gledati u tatinu bradu, pa gledam uvis i čekam kad će kiša stati.
Napokon staje. Iza oblaka se pojavi jedna zraka sunca. Zatvaram oči. Kad ih ponovno otvorim, zaviknem: -Tata, eno duga! - pogledam ga. Ne znam zašto, ali istovremeno ima suze u očima i smiješka se. To je prvi put nakon dugo vremena. Ne mogu odoljeti, i ja se nasmijem.