proza

Ivan Antić: Ulepljen

KIKINDA SHORT - festival kratke priče

KIKINDA SHORT je festival kratke priče koji se održava na samom sjeveru Srbije, u gradu Kikindi, gradu svega nekoliko kilometara udaljenom od Mađarske i Rumunjske.
Deveti Festival kratke priče Kikinda Short održan je od 2. do 5. srpnja 2014. godine u pet gradova (Kikinda, Segedin, Temišvar, Zrenjanin, Beograd) i tri države.

Ulepljen

 Oni to ne shvataju, ne, oni jednostavno mogu bez toga. Ja moram da se rasplićem. Treba da prođe svega nekoliko dana da počnem da se osećam čudno, mada obično ne prepoznam trenutak kada sve to krene. A onda: skidam sloj po sloj. Skorilo se. Polako se oslobađam, laganim pokretima, kao kad odvajaš krastu s ranice. Ako si nervozan, još više se ulepiš – brzopletost čini svoje.

Možda mi se nekada desilo da sam tako, još više ulepljen, seo da ne radim ništa, kao da ću se rasplesti sam od sebe. Sasvim sam siguran da tada, u stanju mirovanja, izmišljam nove prošlosti i naknadno shvatam zašto me je to zadesilo, zašto sam se uopšte ulepio. Za trenutak mi sve bude jasno, blesak, bistro i čisto, glatko i suvo, i korak bi da krene, odlučnost bi da dela, ustalo bi se sa stolice, činilo nešto sa sobom, ali onda se setiš, vratiš se u sebe i shvatiš da si još uvek ulepljen.

Jednom sam tako pao sa stolice na kojoj sam sedeo. Naravno, ulepljen. Hteo sam da ustanem, cimnuo se nezgodno i sve čega se sećam je da sam sledećeg trenutka ležao na podu bespomoćan. Nisam mogao da se pomerim, a kamoli da ustanem, jednostavno nisam mogao. Kad su naišli, zatekli su me takvog. Mislili su da se pravim lud, da zbijam šalu s njima, ali uvidevši da je meni ipak najteže – pomogli su mi. Da, pomogli su mi. Hvala im. Ali njihov gest je bio prosto gest dobre volje, a ne želja, još manje potreba da se shvati sve to.

Inače, ljudi se obično klone ulepljenog iz straha da se sami ne ulepe. Neznalice! Ulepljenost se ne prenosi (ali jeste zarazna!). Svako ko se ulepi, ulepi se nekako sam od sebe, ulepi se iznutra. Nema to nikakve veze sa takozvanim spoljnim svetom. Oni to nisu znali, ali rizikovali su. Hvala još jednom, no ipak, sve to meni ništa ne znači. Suviše dobro znam da se ulepljenom ne može pomoći.

A i oni su, sigurno (odmah), pohitali u kupatilo i, tiskajući se oko lavaboa, prali ruke otimajući se za sapun.

Neke strelice

Gledao sam je dok govori. Imao sam osećaj da mi je levo oko propalo u očnu duplju i otišlo malkice nagore, a desno se samo blago spustilo. Dok je pričala, disala je brzo i isprekidano, sa puno zareza. A onda je naglo, bez ikakve najave, ućutala.

Otišao sam da zakuvam kafu.

Dok sam bio u kuhinji osetio sam kako se njeno ćutanje vrpolji po dnevnoj sobi, tišina koja se tiska sama sa sobom; kao da nesnosno brzo, tamo, iza mojih leđa, raste neko drvo, a ja čujem kako kora puca, potmulo škripi dok se rasteže.

Kafu sam zakuvao i sipao u šoljice. Nosim ih polako; moja je u levoj, njena u desnoj ruci. Pucketa parket poda mnom. Ulazim u dnevnu sobu i lagano, zaobilazeći zamišljeno drvo, primičem se stočiću. Pažljivo spuštam njenu šoljicu na njen deo stola; pogledi nam se ne susreću, gleda u pod, izvoli, hvala. Potom spuštam svoju šoljicu na susedni kut stola i sedam u fotelju. Primećujem da vreme teče i kad nema reči i da bi tako neko mogao, ako mu se prohte, do smrti da ćuti.

U tom trenutku metro prolazi ispod zgrade. Šoljice u tacnama počinju da zvekeću. Zvuk traje.

Ne mogavši da izdrži novonastalu napetost, ona, zarez, njena glava rasprsnu se u preko trideset strelica koje lete u sasvim različitim pravcima.

Šta sam mogao da učinim povodom toga.

-------------------

IVAN ANTIĆ rođen je 1981. godine u Jagodini. Objavljena mu je knjiga kratkih priča Tonus u ediciji Prva knjiga Matice srpske 2009. godine. Njegove priče prevedene su na engleski, njemački, poljski, albanski i slovenski i uvrštene u antologiju kulturno-propagandnog kompleta Beton – Nga Bergradi, me dashuri – Tregimi i ri nga Serbia (Priština, 2011), antologiju Službenog glasnika – Pucanja (Beograd, 2012) i antologiju Iz jezika v jezik (Ljubljana, 2014). U saradnji sa Slavoljubom Markovićem priredio je izbor iz srpske kratke priče mlađih autora i autorica – Plejlista s početka veka (Beograd, 2011). Uređivao je časopis studenata Filološkog fakulteta Znak. Prevodi sa slovenskog jezika. Član je Srpskog književnog društva. Od 2012. godine živi u Ljubljani.

http://www.skd.rs/?akcija=pisacAnticIvan