poezija

Srđan Gagić: U sumrak

Srđan Gagić rođen je 1988. u Bosanskom Novom, a živi u Beogradu. Autor je knjige pjesama Deca u izlogu, nagrađene na Ratkovićevim večerima poezije 2014. godine, kao i panorame najnovije generacije pjesnika 'bhsc' regije Meko tkivo: izbor iz nove poezije regiona, koja u listopadu izlazi u izdanju Kluba A-302 Filozofskog fakulteta u Zagrebu. Sarađuje sa časopisom za južnu slavistiku Balkan Express iz Zagreba i portalom blacksheep.rs.



 

Iz ciklusa U sumrak

 

 

reči su male neprovetrene sobe,

mračne sobe u kojima se rastavljamo na tkiva.

 

nismo mi naivni.

samo se ukiflimo kao matore mačke,

ispod niskog plafona zamislimo da je toplo,

razgorevamo poput naših dvorišta.

 

ko zna do kad ćemo ovako:

sve se očas promeni

ili smo samo tako čekali,


a nikad nije došlo.

 

naše mesto moglo bi biti bilo gde:

naš beograd zagreb sarajevo sever

mali klimavi krevet.

 

nisu mesta ni mirisi

ono s čime se suočavamo.

na suprotnim krajevima mutnih

ispucalih puteva,

među ljudima, stešnjeni

među nogama velike umorne kurve


mi, mrtvi zameci

moramo se sresti.

 

majke su govorile:

ljubav. jebanje. rastanci. ljubav. rastanci. rat.

između sirupa i vitamina

 

rastanci. rat.

 

nije to naše: do kraja samo

sećanje velike vatre i vazduh

što se noću zgušnjava.

 

poneka ogoljena misao o umiranju,

potomci koje se nisu rodili

u inat nama

i nama u korist.

mi smo tu da sanjamo

smrvljene pretke, da nas sustiže

nasilna smrt u vrhovima prstiju,

u genitalijama da se samorazumevamo


bezbožni.

da budemo ništa

ili tek manje od toga

onako kako su želeli,

 

oni pre nas.

 

 

 

 

dosadni, dugi pogledi sugrađana

čine nas pogrešnim. 

izdaju nas ruke i jezici.

neodrživost u njihovim redovima.

 

tihe odbrane idu kroz krajnike,

a mi ih imamo viška.

 

kad je nigde nikog svlačimo uverenja,

to je pozicija kojoj se vraćamo.

možemo se praznog čela malo voleti

malo potisnuti ono što ostaje napolju.

 

svet se zagluši, prste gurnemo duboko u lobanju,

kad sklopimo oči nestaje predumišljaj posle zločina.

tu su ljudi koji za nama neće plakati:

 

ne bismo ni mi za njima.

i opet,

sve dolazi na svoje.

 

 

 

preko jastuka vidimo nebo u prozorima:

svetlosti više nema

ni u srži naprslih plodova.

 

vidiš,

iz napetih trbuha žaba,

iz ispucalog tela smokve,

da je život kao veliki mehur,

gnojan plik ispod tvog kapka,

mamin zaobljen stomak

sekret, sukrvica,

krasta.

 

da se zamotaš u pašmine i toge,

napraviš vigvam od podlaktica,

ne možeš sakriti nabore i pege.

iscurela bi ispod ivica,

ulila se u svoje pukotine.

vreme tu ne može ništa

značajno promeniti.

 

danas je, kao i juče,

prvi dan ostatka života.

 

 

 


svanulo je na drugom kraju sveta.

znamo to drugim očima

znaju majke šta im raspinje trbuh,

vole se u svojoj tiraniji.

 

sve ovo sami smo stvorili:

pred nasrtajima naše golotinje

nastao je svet.

 

reč: stvar. uzdah: vetar.

flora iz snošaja.

 

zemlja je tvoje rebro.

 

samo su naše duge

svađe stvorile ljude,

grad, slivnike, dalekovode,

strme i štetne ulice i izloge

u kojima nestaju deca.

 

samo kad ćutimo

možemo misliti sreću,

osetiti da ništa nije stvarno,

 

izgubiti se kao sve.

 

 

uvek je negde kiša po vodi

 

uvek je negde kiša po vodi

u koncentričnim krugovima.

uvek su negde ljudi koji se smeju

našem tromom poniranju.

 

prsti su brazde u koritu sveta

epitelima hranimo ribe

krljuštima šaka

grabimo sunce i dišemo:

kako smo sami, kako smo prostor.

 

goli ljudi uvek imaju terase

i kad je vazduh suv i hladan:

gledaju svetlost u oči

bledi kao svaki poslednji

drhtaj pred spavanje.

 

gledaju svetlost u oči

kao pred strahom i željom,

goli ljudi ostaju na njima.

 

mi smo more i stratus:

da imamo adrese ne bismo bili

dvopolni i srećni.

 

ne bi nam se smejali što u preponama

nosimo brodove, što nas nema

u idiomima i frazama.

 

 

 

genealogija

 

znamo od koga smo nastali

još od prvog sisanja,

preko izdaje.

ni krv ni meso nisu sporni.

 

sasvim je nevažno kako smo

bili deca.

to ništa ne dokazuje,

ne smiruje nas vreme.

 

pitanje je samo gde ćemo se

zaustavljati. kome će naše

telo.

 

sve je manje-više na stepenik razdaljine

do onih koji nas zauvek porađaju,

prenose pouke i  nasledne bolesti.

 

možeš prepišati do njihovog lonca:

odrastanje ili prepoznavanje zaprške.

uvek je komad mesa uvek suvo cveće

muve na stolu.

 

uvek dovoljno daleko

od svega što bismo želeli

za druge i nas.

 

srčemo predstave iz polupanih tanjira

toliko nevini da bismo umeli da recikliramo

sebe u sebe i nazad.

 

 

 

o nama

Nagradu Sedmica i Kritična masa za mlade pisce dobila je Marina Gudelj

Pobjednica ovogodišnje Nagrade Sedmica i Kritična masa za mlade autore je Marina Gudelj (1988.) iz Splita.
Marina Gudelj nagrađena je za priču "Lee".
U užem izboru Nagrade za 2017. bili su: Alen Brlek, Katja Grcić, Marko Gregur, Marina Gudelj, Mira Petrović, Iva Sopka i Ana Rajković.
Ovo je treća godina Nagrade koju sponzorira cafe-bar Sedmica (Kačićeva 7, Zagreb).

intervju

Marina Gudelj: Mi smo generacija koja je dobila ostatke neke ranije i uljuljala se u pasivnost

Predstavljamo uži izbor Nagrade Sedmica&Kritična masa

proza

Marina Gudelj: Lee

NAGRADA "SEDMICA & KRITIČNA MASA" 2017 - UŽI IZBOR

Marina Gudelj (1988., Split) diplomirala je hrvatski jezik i književnost na Sveučilištu u Zadru. Objavljivala je u Zarezu i na portalu KSET-a.

proza

Elena Ferrante: Genijalna prijateljica

Romani Elene Ferrante s razlogom su postali svjetske uspješnice i jedan od književnih fenomena ovog desetljeća, kako po odazivu publike u različitim zemljama, tako i po sudu kritike.
"Genijalna prijateljica" – prvi je dio romaneskne tetralogije o Eleni i Lili, pronicljivim i inteligentnim djevojkama iz Napulja koje žele stvoriti život u okrilju zagušujuće, nasilne kulture.
Ovdje donosimo uvodna poglavlja romana, a knjigu u cjelini - što preporučujemo - možete pročitati u izdanju "Profila".
Roman je s talijanskog prevela Ana Badurina.

proza

David Szalay: Duge rute

Pročitajte priču izvrsnog Davida Szalaya koji je bio sudionik Lit link festivala 2017 u Puli, Rijeci i Zagrebu.

David Szalay rođen je u Montrealu (1974.) u Kanadi odakle njegovi uskoro sele u Veliku Britaniju. Objavio je četiri prozne knjige, dobitnik je više književnih nagrada, a 2016. njegov je roman All That Man Is bio u užem izboru za Bookerovu nagradu. Szalay je uvršten u prestižni dekadni izbor najboljih mlađih britanskih romanopisaca časopisa Granta, kao i sličan izbor novina Telegraph. David Szalay pisac je minucioznog stila, naoko distanciranog, sa suptilnim i vrlo individualnim pomakom u tretiranju prozne događajnosti. Roman All That Man Is ono je što preporučamo za dulje upoznavanje, a za ovu priliku smo odabrali kratku priču Long Distance koju je napisao lani za radio BBC.

poezija

Ognjen Obradović: Oticanja

Ognjen Obradović (1992., Užice, Srbija) diplomirao je dramaturgiju na FDU u Beogradu, a trenutno je na poslijediplomskom studiju Teorije dramskih umjetnosti, medija i kulture na istom fakultetu. Izvedene su mu drame i radio drame: Nedelja: juče, danas, sutra (2013., BDP), Put u Lisabon (2015., Radio Beograd), Da mi je da spustim ovu suzu (2016., Radio Beograd).
Donosimo nekoliko pjesama iz zbirke poezije Oticanja (2016.), za koju je Obradović dobio nagradu Mladi Dis.

Stranice autora

Književna Republika Relations Quorum Hrvatska književna enciklopedija PRAVOnaPROFESIJU LitLink mk zg