proza

Cosmin Perta: Paprikaš

KIKINDA SHORT - Festival kratke priče

Cosmin Perța (1982.) rumunjski je pjesnik i prozni pisac. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Klužu, a književnost doktorirao u Bukureštu.
Objavio je zbirke pjesama: Zorovavel (Grinta, 2002.), Glineni stražar (Vinea, 2006.), Pjesma za Mariju (Vinea 2007.), Starac, božanstvena komedija (Charmides, 2009.), Bez naslova (Paralela 2011.)

KIKINDA SHORT održava se na samom sjeveru Srbije, u gradu Kikindi, svega nekoliko kilometara udaljenom od Mađarske i Rumunjske.
Na desetom Kikinda Short-u, održanom od 1. do 4. srpnja 2015. u Kikindi, Zrenjaninu i Beogradu, sudjelovalo je 14 autora iz 12 država.

Paprikaš

Od kada su počeli sa eksploatacijom gasa iz škrljica, žena, deca i ja smo se preselili u mirniji gradić u planini, gde nema drugog resursa sem drveta, onoliko koliko ga ima. Zauzvrat, trpimo hladnoću, glad, bedu i nepoštovanje drugih.

Da bi nam bilo lakše, morali smo da izdamo sobu jednoj studentkinji. Prostora ima, žena spava sa decom u dečijoj sobi, ja u svojoj sobi i studentkinja u svojoj. Problem je što se već par noći studentkinja ušunjala kod mene u sobu, zavukloa pod jorgan i počinjala da me mazi. Ja ništa ne radim, pravim se da spavam, ali kad više ne mogu da izdržim, bučno se „trgnem“ iz sna, a ona, u strahu da se moja žene ne probudi, trk nazad u svoju sobu.

Situacija je malo neprijatna i stvarno ne znam kako da se otarasim studentkinje, a da je ne uvredim.

Studentkinja ima mačku. Kada smo utvrdili da je moj sin alergičan na mačiju dlaku, nije bilo druge, mačka je morala da ode. Bili smo ubeđeni da će i studentkinja brže bolje otići ne želeći da ostavi svoju mačku. Kako da ne! Uzela je mačku da je baci kroz prozor. Jedva sam uspeo da spasem jadnu životinju iz njenih ruku kako bi je se oslbodio što prirodnije, bacivši je niz stepenice, a ne sa osmog sprata. Znaš, ja te volim rekla je. Ne, ne mačku.

Bivalo je sve kompikovanije i moja žena je namirisala nešto. Znaš, reče mi jednog dana, želim da te pitam nešto: Imam leš, koji bi trebalo iseckati, možeš li ti to da uradiš, molim te?

Da, naravno.

Uzimam leš iz plastične kese i stavljam ga u kola. Odlazim na vrh nekog brda, vadim alat: testeru, sekiru, noževe i dleto i krećem na posao. Sečem fino, od zgloba, stopala, noge, kolena, butine sečem na dva dela pošto su baš debele, sečem dlanove, razdajam laktove od ramena, ostavljam torzo i glavu i taman kada sam se spremao da odsečem glavu zapitao sam se: Ali zašto joj ovo treba? Zovem je. Pored mene polako prolazi čobanin sa ovcama, gleda me čudno, otpozdavlja sa dobar dan i ide dalje.

Alo, a zašta ti treba ovaj leš?

Jesi li ti zaboravio da sutra idemo u goste, ne možemo praznih ruku, hoću da ponesem paprikaš.

Paprikaš od ljudskog mesa...?

Drugog mesa nemamo, zar, uostalom, nije i to meso?

Pa jeste meso, ali ovo je kanibalizam. Mogla si mi reći, otišao bi do Arapa, uzeo bi jagnjetinu, nekako bi rešili to. Ovako nešto ne bi trebalo da se radi.

Od kojih para?

Pozajmili bismo, odnekle, ne znam, snašli bi se, a ne baš ovako...!

Pa hajde, pozajmi, da vidim odakle...I uostalom, meso od Arapa je gotovo, začinjeno, a znaš da deca ne vole njihove začine.

Ma daj, pusti, znaš da više ne stavljaju začine, sad imaju i neprerađeno, treba ih samo pitati.

Dobro, ti se onda pobrini oko toga, ali ako sutra ne budemo imali ništa, tvoja je krivica.

A šta da radim sa lešom?

Jesi li ga isekao?

Da...

Vrati ga nekako.

A ako me uhvati policija? Bolje da ga zakopam.

Ako bismo ga pojeli, ne bi mogli da nas uhvate.

Ma daj, sada mogu da te uhvate i ako ga pojedeš. Imaš izgovor, ako te pitaju kaži da je njegova poslednja želja bila da ga isečeš i zakopaš. Ako ga pojedeš, nemaš više izgovora.

Dobro, radi kako hoćeš.

Stavljam leš u vreću i idem kući. Tamo me čeka studentkinja. Laknulo mi je na trenutak. Pomislio sam da nije ona možda leš. Ne još. Pozajmljujem pare od studentkinje, kupujem jagnjetinu, spremam paprikaš. Već je pala noć, a kod nas u kući niko još ne spava.

Mene proganja studentkinja, žena proganja studetkinju, deca proganjaju ženu, ja proganjam ceo svet. Ispred zgrade mjauče mačka. Pet je sati ujutru i, baš kada sam bio na putu da zaspim i da sanjam odlazak kod tasta i tašte, čujem jak zvuk pada. Žena iziđe iz stana, naše dete potrča za njom. Pojurio sam za njima, kako bih ga zgrabio jer mogao bi, pospan, da upadne u prostor između stepenica. Ženu nisam mogao da uhvatim. Vraćam se u stan, tešim dete i uspevam da ga uspavam.

Kroz kuhinjski prozor vidim da sviće, magla se raširila po planini. Mirno je. U kući smo ja, deca i leš. Ni traga od žene i studentkinje. Nemam pojma šta se desilo, ali slutim. Svakako ne mogu ništa da uradim. Sedim za kihinjskim stolom naslonjen o ruku, oko mene magla, i pomislih da bi bilo dobro da izađim i zakopam leš negde oko zgrade pre nego što se probude ovi mlađi. Ironično, primetio sam da sam mogao da stavim još koje kilo luka u vreću, kako bi ugušio miris truljenja jer ako ga otkriju, bolje da ga otkiriju što kasnije. Do tad mogu da tražim azil.

Još malo, još malo i izlazi sunce, sa osmog sprata predivan je pogled na okolna brda, apsolutno predivan, oduzima ti dah .

Sa rumunjskog prevela: Irina Đuran