proza

Ivan Antić: Longitudinalno

Ivan Antić (1981. Jagodina) objavio je knjige kratkih priča ''Tonus'' (2009.) i ''Membrane, membrane'' (Kulturni centar Novi Sad, 2016.) iz koje donosimo priču ''Longitudinalno''. Prevođen je na engleski, njemački, poljski, slovenski, rumunjski i albanski jezik, i zastupljen u više antologija. Prevodi književnost i humanistiku sa slovenskog. Uređivao je časopis Znak na Filološkom fakultetu u Beogradu, a danas je glavni urednik izdavačke djelatnosti Srpskog kulturnog centra Danilo Kiš u Ljubljani, gdje živi.



 

LONGITUDINALNO

 

 

 

Ja sam veoma naklonjen tome, jer od toga mi

trbuh ponekad iznenada zaigra, skoro kao kad jecam.

– Tomas Man

 

I


            Nepravilnost na zidu, to neznatno odstupanje, vratilo me je momentalno u stanje prirodnosti u kojem nisam bio danima. Prošavši kraj jedne žućkaste kuće – na kojoj je bio malo oljušten malter – sećam se dobro: laknulo mi je. Kuća je bila stara, i to bi mogao biti dovoljan razlog. Mada, ukoliko se uzme u obzir da se u ovom delu grada vodi briga o takvim stvarima, ta dotrajalost, izložena oku svakog, i najneznatnijeg posmatrača, ipak iznenađuje. No, meni je prijalo. Utom se u meni nešto rasprslo. Nešto što je bilo tu neko vreme. Zato me i nije začudila (sutradan, pre doručka, dok sam se propinjao na prste da dohvatim šolje za čaj s najviše police) sasvim izmenjena reakcija na jedno od tih poklapanja, što su me iritirala tokom čitavog tog kratkog a intenzivnog perioda. Naime, dok sam sklanjao visoke vinske čaše, koje su predstavljale prepreku, one se nehotice dotaknuše, što prouzrokova poznat i mio zvuk. Nekoliko sekundi pre, počela su da zvone zvona za jutrenje nedaleko. Zvon čaša – mogao bi svako primetiti – nije bio nesrazmeran njihovom tonu.

            Inače, živim već nekoliko godina u ovom stanu, nadomak klinike. Zgrada, ujedno s prostranim unutrašnjim dvorištem u koje zurim svaki dan, obgrljena je klinikom. Iza mojih leđa, s one strane zida na kojem nema prozora, leže ljudi, različitog pola, starosti, porekla i imovinskog stanja: neki zbrinuti, neki bespomoćni. Tako da često uopšte ne primetim da čujem sirene; jer sam donekle oguglao; a onda obratim pažnju na njih kad ne treba.

            Te večeri osećao sam se uljuljkano, ali ne toliko da ne bih mogao da se rešim da izađem i odem među ljude, kao pre nekoliko godina. Tada mi se ne bi dalo da isplivam tek tako. Prepuštao bih se ponorno, bivao sve zatomljeniji. Vabila bi me pospanost, udovi bi malaksavali, plutao bih pravo u san. Sada sam pak bio zatečen lakoćom s kojom sam skliznuo u odluku da odem. (Ne bi me začudilo da se to ponovi!) Kao da je od velike važnosti bilo to što mi se činilo da se tamo ne bih – kao inače – osećao naročito izmeštenim. Naprotiv, sasvim čudno, kao da bi mi vani moglo biti jednako komotno. Mora da me je snažno mamio taj predosećaj, bio nalik na neko pitomo, ljupko kušanje, te sam zaista otišao. Ranije je, rečju, bilo posve drukčije, što bih ipak, našavši se među ljudima, uspevao da prevaziđem. Sada je sve to izostalo, kao da mi je postalo svejedno, kao da sam odjednom ravnodušniji spram svog otpalog svlaka, te se slobodno i ravnopravno mogu kretati u gužvi, ne strepeći da će me nešto zavrteti, pa probušiti.

            Na koncertu, nekoliko redova ispred mene, sedeo je jedan stariji gospodin u – iako očuvanom, neiznošenom, no – staromodnom sivom sakou. Za razliku od ostalih u auditorijumu, on se pomicao svojim telom, istezao, uvrtao, što sam odmah registrovao kao neku posebnu vrstu osetljivosti na draži muzike, čemu sam se u sebi tiho divio. Nije tačno da me nije okrzla misao da bi drugima kretnje njegovog tela, njegove glave, ta raznolika, razlistana trzanja, mogla delovati u najmanju ruku ekstravagantno. Način na koji je bio odeven, kao i njegova uredno začešljana seda kosa, govorili su u prilog utisku suprotnom od tog: to jest, da je preda mnom čovek pristojan, ugledan, ni najmanje ne neko ko bi se celog života odavao prvom utisku, izazivao skandale, pravio scene i slično. Njegov uglađen izgled, što se dalo primetiti i s leđa, ublažavao je, dakle, utisak izazvan njegovim neobičnim načinom slušanja muzike, svojevrsnim učestvovanjem u njoj, svojim telom. Sticao se utisak da to mora biti neko od prijatelja i kolega nedavno preminulog kompozitora, čija su se dela komemorijalno izvodila te večeri. Neko ko je celog života bio u najprisnijoj vezi s tom i takvom muzikom, najverovatnije je i sam stvarajući. I kako to da sede vlasi stignu i velike eksperimentatore, čovek bi se (s nečim nalik na razlog) mogao pitati.

            Presudna stvar za mene bila je pomisao kako su se stvari korenito promenile. To da danas, s početka novog milenijuma, neko pasaže atonalne muzike doživljava kao najslađi cvrkut ptica, kao melodičnost u kojoj je tajna svakog optimizma i vitalizma. Jer upravo takve su bile njegove kretnje. One su odražavale polet jedne duše koja uživa u najsvečanijim lepotama muzike. Koja pomno, ne uzmičući ni tren, prati sve valove, pripijena nežno za sama leđa muzičkog trena, koji zajedno s nama stremi u budućnost, u te tobože nove sadašnjosti. I kako je uopšte moguće da je ono što se ticalo anksioznosti, teskobe u prvoj polovini dvadesetog veka, sada, oko sto godina kasnije, za jednog starca vrhunska melodičnost. Da su ti grčevi i trzaji demonske atonalnosti sada rajske arije za jednog starca koji se uskoro seli iz ovog sveta. Taj utisak, najviše me je prožeo, utisak o tome koliko je istoričnost umetnosti ne samo nešto što sugerišu udžbenici teorija umetnosti svih vrsta, nego nešto što je jednako opipljivo kao osedelost vlasi tog starog – kako pretpostavismo – kompozitora, kao slučajni dodiri njegovog ramena s ramenom supruge što je sedela s njegove desne strane (nepomična), kada bi mu zanos ipak omeo koordinaciju pokreta.

            Kasnije, nakon prvog dela koncerta, igrom slučaja, čuo sam razgovor dvoje posetilaca. Bilo je očigledno da su ga poznavali. Konstatovali su, s izrazom zabrinutosti na svojim licima, smičući ramenima – da su tikovi njihovog prijatelja uzeli maha, da je to stvarno uzelo strašan oblik. Jeziv, čak.

 

II


            Tikovi?
            Tek tad sam shvatio da to jesu tikovi. Ali kakvo savršenstvo u tome. Kakav perfekcionizam pokreta tih tikova, koliko precizno gipki i saobrazni svakoj muzičkoj frazi. Taj čovek uživao je u muzici svojim telom, upijao je svakim miocitom. Kako mu samo zavidim. Njegovo telo osetljivije je od naših na akustičke nadražaje. Posmatrati ga kako se svojim širokim ramenima zanosi poput pijane lađe koju je u buri ošinuo moćan talas po boku; kako se potom naglo vraća na suprotnu stranu; ili kako bi, drugom prilikom, putanja njegove glave opisivala lupinge, čitave dve ili tri petlje – bilo je (i ostaće!), nezavisno od te neblagonaklone interpretacije, za mene nešto dostojno najređeg oduševljenja. Opet, ne mogu reći da nekim krajičkom misli nisam naknadno prepoznao da sam i sâm sve to registrovao kao nekakav poremećaj: mada se nešto u meni na vrlo uspešan način čuvalo te pomisli, definitivnog, usmrćujućeg označavanja te pojave tim imenom. Bio sam u čistoti detinje percepcije, očito, i uspešno ostao u njoj do kraja. U auri njene bezazlenosti. Video sam te kretnje u potpunoj otvorenosti i divljenju. Kao jednu od krasnih različitosti ovog sveta sazdanog od samih različitosti. Kao nešto što ima puno pravo da bude takvo kakvo jeste, na isti način kao što bi drvo u dvorištu raslo pod uglom od četrdeset pet stepeni i to bilo samorazumljivo.

            Nazvati tu prirodnost tikom? Zar se ne bi mogao govor tela drugih u toj sali nazvati, zar se ne bi mogao nazvati neprirodnošću. Ne bi li se to moglo videti kao umrtvljenost svoje vrste, kao otupelost. Ta krutost tih tela. Njihova nemost. Nekakav naučeni mir. Nenačet. To – sedeti tako na stolicama, tako smešten, kao da se ništa ne događa, kao da se tu muzika ne izvodi.

            Nikada nisam imao smelosti da se na taj način ispoljim, ali sam već duže vreme osećao, katkad na koncertima, volju svog tela da se kreće. Kao da su se ispisivali vektori mojih udova koji nisu prenošeni u domen realnih pokreta. Ruke bi ostajale na svom mestu, ali ja bih ih na neki način ipak pokretao. I jasno je što sam sad o tome razmišljao, sumirao iznova, rezimirao, nakon povratka sa desetominutne pauze, kada sam – s obzirom na to da starog kompozitora i njegove supruge više nije bilo – seo na njegovo mesto. Tokom izvođenja naredne kompozicije – poslednje koju je napisao preminuli kompozitor, kompozicije pune najtananije škripe izazvane prelaženjem gudala preko ivica instrumenata, nežnim a nervoznim šaputanjem nerazumljivih reči u otvore rezonatorskih kutija, prevlačenjem vrhova praznih čaša kružnim pokretima preko žica, pirenjem vazduha u pisak klarineta uronjenog vrhom u crnu kofu dopola napunjenu vodom, sve to ispresecano iznenadnim krikovima soprana – rečju, nametala mi se neizdrživa potreba da nešto bacim na pod. I više puta sam se – posebno kada bi nakon amplifikovanog, histerizovanog disanja pevačice, simulacije opšte svetske uznemirenosti, usledio prodoran krik – čak nebrojeno puta sam se rešavao da učinim to, da bacim na pod tu olovku držačem zakačenu o više puta preklopljen program koncerta, da bacim da se polomi. Iz sve snage. Više puta. Ali nisam to učinio. Niti sam na kraju – iako van sebe od oduševljenja kompozicijom – ustao i aplaudirao. Kompenzovao sam to trajnošću i intenzitetom svog aplauza, a bio sam među poslednjima koji su prestali da tapšu još nekoliko trenutaka nakon trećeg izlaska muzičara, dirigenta, pevačice na scenu da se poklone. Bio je to gromoglasan aplauz. Nisam ustao, a verovatno bih – da je ustala većina. Ili da je bar još neko ustao. To bi me, bez sumnje: ohrabrilo. Okuražilo da i sam to učinim. Po svemu sudeći, potpuno bih zaboravio na svoje dvoumljenje, bio bih ponosan što sam tako iskreno izrazio svoje ushićenje, što bih bio jedan od prvih, slobodniji od većine. I u tom slučaju, ponesen energijom svekolikog ustajanja, sveopšte neposrednosti ispoljavanja onog što se oseća, neposrednog reagovanja na ono što se doživelo, reagovanja na telesno-himničan način, opšteg ustajanja koje bi podstaklo i moje ustajanje, i nekolicine meni sličnih – i mi bismo se sigurno razumeli, nadmeno u mislima čestitali jedan drugome, sklopili pakt svoje izvrsnosti, uz naklone suzdržanog poštovanja – opšteg ustajanja uz još gromoglasniji aplauz nego što je inače bio: po svemu sudeći, bio bih potpuno opijen time i u zaborav bi usahlo kolebanje, uzmičuće rešavanje, odlučivanje, predomišljanje. Svojim sedenjem na stolici, svojim ostajanjem u sedećem položaju, svedočio sam, u stvari, o drugovrsnom, preuranjenom i sasvim neočekivanom zaboravu na onog ko je tokom prvog dela koncerta sedeo na tom mestu, ako nisam pogrešio u brojanju redova.

 

III


            Posle koncerta, sreo sam nekolicinu prijatelja, poznanika, i svratili smo u poslastičarnicu. Nisam želeo kolač. Zapravo, odjednom nisam ništa hteo da unesem u organizam; da razmenjujem materiju sa sredinom. Te kad sam već morao nešto da naručim, neka to bude piće, nešto da se popije. Kafa. Prijalo je. Posebno čaša vode, koju sam momentalno iskapio, naručujući odmah drugu. Uzgred, zvuk gutanja, naročito gutanja pljuvačke, odmalena mi je nepodnošljiv. Oduvek mi je ličio na nešto primarno, primordijalno, primitivno. Organsko-nesvodljivo. Što uprkos svemu, nikako ne može da se izbegne. Dobro da me to nije, kao što se ponekad dešavalo, zadesilo na koncertu; između stavova. Imao bih utisak da su svi čuli, neizostavno. Ne samo ljudi oko mene: da je to doprlo do ušnih školjki mnogo, mnogo udaljenijih od onih iz moje neposredne okoline.

 

*

 

            Sutradan nije baš bilo prijatno probuditi se ujutru, primetiti sopstvenu erekciju, i čuti, istovremeno, milozvučne sirene ambulantnih kola. Tiha, nečujna svođenja. A pojedinosti slične vrste – razna nepodnošljiva (ne)poklapanja koja, zaista, ne bih da nabrajam – očigledno bi se u nedogled nastavila nizati da nisam dva dana kasnije, napokon, prošao kraj te žućkaste kuće, srećom video taj oljušteni malter i osetio se – ni sam ne znajući zašto – iznova u svojoj koži.

 

proza

Jana Kujundžić: Mi, one od nekada

NAGRADA "SEDMICA & KRITIČNA MASA" - ŠIRI IZBOR

Jana Kujundžić (1990.) diplomirala je sociologiju na Hrvatskim studijima u Zagrebu i masterirala rodne studije (Gender studies,) na Central European Universityju u Budimpešti. Osim kratkih priča piše i feminističke kritike događanja u Hrvatskoj i u svijetu kao i kritike filmova i serija za portale Libela i Voxfeminae.

proza

Paula Ćaćić: Franzenova 'Sloboda'

NAGRADA "SEDMICA & KRITIČNA MASA" - ŠIRI IZBOR

S dvije kratke priče u širi izbor ušla je i Paula Ćaćić (1994., Vinkovci), studentica indologije i južnoslavenskih jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Uz nagrađivane kratke priče i poeziju, Ćaćić piše i novinske tekstove za web portal VOXfeminae.

proza

Sven Popović: Ljubav među žoharima (Iz rukopisa)

NAGRADA "SEDMICA & KRITIČNA MASA" - ŠIRI IZBOR

S prva tri ulomka romana u rukopisu Svena Popovića, započinjemo objavljivanje šireg izbora nagrade ''Sedmica&Kritična masa 2017''.
Popović (1989., Zagreb) je diplomirao komparativnu književnost i engleski jezik i književnost te amerikanistiku na zagrebačkom Filozofskom fakultetu. Književni prvijenac „Nebo u kaljuži“ (Meandarmedia) objavljuje 2015. Jedan je od osnivača „TKO ČITA?“, programa namjenjenog mladim autorima. Priče su mu uvrštene u „Best European Fiction 2017“ (Dalkey Archive Press). Živi i ne radi u Zagrebu.

proza

Maja Jurica: Miris biskvita

NAGRADA "SEDMICA & KRITIČNA MASA" - ŠIRI IZBOR

Maja Jurica (1990., Split) studentica je hrvatskoga jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Zadru.

proza

Anita Vein Dević: Ulomak iz romana 'Ukradeno djetinjstvo'

NAGRADA "SEDMICA & KRITIČNA MASA" - ŠIRI IZBOR

Anita Vein Dević (1987., Karlovac) magistrirala je na Fakultetu za menadžment u turizmu i ugostiteljstvu. Piše poeziju, kratke priče, i nastavak romana „Ukradeno djetinjstvo“.

proza

Martin Majcenović: Medvjeđa usluga

NAGRADA "SEDMICA & KRITIČNA MASA" - ŠIRI IZBOR

Martin Majcenović (1990.) diplomirao je kroatistiku i lingvistiku na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Kratka proza objavljivana mu je između ostalog i u Zarezu, Autsajderskim fragmentima, Booksi... Sudjelovao je u užim izborima na natječajima za kratku priču Broda kulture (2013. i 2016.) i FEKP-a (2014.) Član je Književne grupe 90+, a piše za portal Ziher.hr.

proza

Marija Solarević: Itinerar

NAGRADA "SEDMICA & KRITIČNA MASA" - ŠIRI IZBOR

Marija Solarević (1987., Zagreb) diplomirala je pedagogiju i etnologiju s kulturnom antropologijom na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, osvajila je MetaFora nagradu u organizaciji Knjižnice Vladimira Nazora, u Centru za kreativno pisanje pohađa radionice i stvara kolumnu o književnosti i pop-kulturi. Trenutno piše zbirku kratkih priča "Noćne ptice".

Stranice autora

Književna Republika Relations Quorum Hrvatska književna enciklopedija PRAVOnaPROFESIJU LitLink mk zg