proza

Vladimir Tabašević: Zovem se Mirsad i teško je

Vladimir Tabašević (1986., Mostar) studirao je filozofiju u Beogradu, a objavio je zbirke poezije Koagulum (2010.), Tragus (2011.), Kundak (2012.), Hrvatski kundak (2014.) Roman ''Tiho teče Misisipi'' našao se u užem izboru za Ninovu nagradu. Osnivač je i jedan od urednika internet časopisa Prezupč te je dobitnik regionalne nagrade za priču Rat, u okviru Biber festivala, i nagrade Mirko Kovač za najbolju knjigu mladog autora. Donosimo nove priče koje će se naći u jednoj od budućih izdanja.



  

 

 Prva priča bez jednog oka, o psu

ili kako sam mogao

 

Došla je, a prethodno je bila pala, i sva je bila u tim modricama koje su trajale duže nego neke obične modrice. Bojao sam se da ima leukemiju. Uvek sam se bojao. Stala je naspram mene koji sam ležao a prozor je bio otvoren širom jer je leto trebalo da nam, i ono, dođe, ubrzo, a otvorenim prozorom čekamo leto, uvek. Počela je da me gleda, na ivici suza. Pored leukemije, plašio sam se i te ivice koja se tako lako uvukla u jezik naš svakog dana koji koristimo, da mi nikako nije bilo jasno šta hoće od nas. Video sam kako stoji na ivici suza i kako joj ta ivica  smeta oku, iznutra, i kako može sa te ivice, lako, da padne pravo na mene ili kroz prozor da padne, da uplaši to leto koje nam dolazi. Mogao bih da kažem kako bi mogla jednim letenjem da uplaši leto, ali tad bih ja bio neko ko je na ivici razuma, razume se. Nikako joj se nije dalo da plače i gledao sam kako drhti kao konj kad vidiš da drhti i da mu mišići neprestano, neprestano  rade, sitno, titraju onako, vrući pod kapom nebeskom. Tada su obično konji žedni. Znam da je tako kad se ustežeš da ne zaplačeš, ali ja nisam bio kriv i nisam joj mogao pomoći. Gledala je u mene, ćutali smo kraj otvorenog prozora, spolja je to izgledalo kao da celoj kući nedostaje oko, a u toj rupi, ona i ja. Pitala me kako sam mogao, a pas je napolju zalajao, najverovatnije na nekoga ko nam je dolazio u goste i sa kim smo, pet minuta kasnije, sedeli ceo dan.

 

 

Želim biti svemir, a ne Mirsad

 

 

Zovem se Mirsad i teško je. Živim u soliteru jedne zgrade na obodu Beograda ali sam na prizemlju. Može biti da sam depresivac. Noćima igram solitare. Baka je umrla pre deset godina, a meni je još uvek neka knedla u grlu. Trenirao sam basket kao klinac. Koleno me boli pred kišu ali me boli i kad ne pada kiša, kao da taj bol nema nikakve veze sa tom kišom. Pre nedelju dana mi je crkao hard disk na kome je bilo previše pornjave. Nekad sam prodavao diskove na ulici i pijačarima narezivao samo probranu priču. Više ne prodajem te diskove, ali još uvek imam zavidnu kolekciju. U stvari, više je nemam ali sam je do skora imao, ali volim da mislim o sebi kao o nekome ko, još uvek, ima zavidnu kolekciju. Navikao sam da mislim o sebi na taj način, i to mi je što mi je. Ne gledam pornjavu, dojadila mi je. U stvari, lažem. Gledam pornjavu, ali očima pijačara. Jednom mi se jedan pijačar poverio o tome šta voli i, pošto je on moja redovna mušterija, ja sam svaki sledeći film gledao njegovim okom. Hard disk je sad prošlost. Jebiga. Tugujem, ali ne previše. Napraviću pare nekako drugačije. Peglam solitare i kad stavim damu između kralja i žace, vidim grupnjak.

 

 

Zima, pa onda ježevi, pa onda opet zima

 

 

Znam sigurno da sam kao dete išao kroz šumu. Danas ne bih smeo, obećavam. Ne bih smeo da tako idem kroz šumu i da tamo nešto šušne a ja sebi da kažem da nije ništa, dok, u stvari, ne znam šta je. Znam sigurno i to da u toj šumi može deset ježeva da vodi neku svoju politiku i da ja naletim na njih i da posle ceo život ne smem nikome da ispričam šta sam video. I to znam. Danas ne bih smeo da idem šumom ali ako bih morao, onda bih išao tako što bih se sećao da sam kao dete ipak smeo da idem šumom. To su, naravno, dve različite šume, ali ja volim da verujem da sam, makar ja, onaj isti koji sam oduvek. Sećam se da je bila zima i da su tada ježevi bili nekako nemogući, ali ja sam ih video, naravno. Tada se nisam plašio. Danas me je strah čak i od toga što se tada nisam plašio. Na zimu idem u šumu, ima načisto da podetinjim, a ako nazimim, pa, bože moj.

 

 

 

Dokolica je, kažu, đavolje igralište

 

 

Bio sam užasno lenj, nisam micao ni mali prst. Ležao sam i mislio. Dumao nad svetom. U svojoj osmoj godini sam nastavio da ne radim ništa, mati je bila ljuta na mene, pretila je da će me dati u Zvečansku, na usvajanje, ali ja nisam mario. U školu sam išao unatraške a i tad jedva. Grickao sam nokte i imao sam svoj neki stil u tom grickanju. Prvo palac, pa palac druge ruke, pa onda kažiprst, ali posvećeno. Nezgodno je kad onako jače zagrizeš pa udari zub na zub, mak na konac kao da želiš da isteraš. Ali mislim o nečemu dok grickam, nema tu puno priče. Mati me klepi po ruci i kaže da mi da sam svinja. Onda nastavim da mislim kako sam svinja, a svinja nema nokte, ili ima nokte, ne znam. Mama kaže da je dokolica đavolje igralište i da ću jednom u životu najebati kao žuti. Ne znam puno o đavolima ali učim na vreme, a o žutima da ne pričamo. Izađem napolje i sa Mirsadom peglam kockice. „Puna šaka brade“, u jednom trenutku, kasnije, u životu koji će, kao, biti moj, mogao bih to da izgovorim. Ajde vidimo se kasnije, srce.

 

 

 

Pukla je ponika, na pola

 

 

Taj dečak nije dolazio često kod nas u kraj ali je dolazio. Njegova baba je bila tiha i okrugla više nego tuđe babe. Ona je mislila da je to kultura, taj oblik tela, haljetak u boji sove, i tišina u kojoj je uvek kad je napolju. Imala je naravno i neki osmeh, onaj blagi, uvek, a ja sam se takvih osmeha plašio. Njen unuk mislim da se zvao Mario ali nemojte me držati za reč. U stvari, kako oćete. Mario je doneo narandžastu poniku sa sobom jer je to leto planirao celo da provede kod svoje okrugle babe pa je hteo da može da se vozi kad god poželi. Ja sam se jedini družio sa Mariom. Mirsad ga je tukao ko vola u kupusu i Mario je, čim ga vidi, bežao kući ili babi pod suknju. Okrugla baba je pokušavala da urazumi Mirsada ali joj je Mirsad u trku prolazio kroz noge i bežao daleko njoj iza leđa kao neki mali divlji, poludeli konj. Jedan dan sam vozio nizbrdo Mariovu poniku i ona je pukla po sredini, a ja sam pao na kečeve.

 

 

Ćale ti je u Zabeli a tebe boli ona stvar

 

 

Rekla mu je da se ne zajebava puno i da u subotu moraju da idu u posetu ocu. Ćutao je i malo mu se plakalo. Drugoj deci tata nije u zatvoru a ja moram da krijem i da lažem da je moj otišao u Nemačku da radi, tako joj je nekako odgovorio. Rekla mu je da je ne interesuje i da ako ne želi da je sluša može slobodno da ide kud mu je volja. On je rekao da mu trebaju nove patike. Majka mu je rekla da je ni to ne interesuje i da, ako mu se ne sviđa, može slobodno da ide. U subotu ga je ćale pitao da li sluša majku i da li im treba nešto. Ako im treba nešto, neka se slobodno obrate kumu Ljubi koji bi im sve završio, kako je otac mislio o svom kumu sve najlepše. Mama je sedela kao u kolibici sa nogama kao u neke ptice. On je pogledao u oca i rekao da mu trebaju nove patike. Ćale mu je rekao da će se snaći za nove patike.

intervju

Ana Rajković: Moja je generacija pristala na kompromis

Predstavljamo uži izbor Nagrade Sedmica&Kritična masa

proza

Jana Kujundžić: Mi, one od nekada

NAGRADA "SEDMICA & KRITIČNA MASA" - ŠIRI IZBOR

Jana Kujundžić (1990.) diplomirala je sociologiju na Hrvatskim studijima u Zagrebu i masterirala rodne studije (Gender studies,) na Central European Universityju u Budimpešti. Osim kratkih priča piše i feminističke kritike događanja u Hrvatskoj i u svijetu kao i kritike filmova i serija za portale Libela i Voxfeminae.

proza

Paula Ćaćić: Franzenova 'Sloboda'

NAGRADA "SEDMICA & KRITIČNA MASA" - ŠIRI IZBOR

S dvije kratke priče u širi izbor ušla je i Paula Ćaćić (1994., Vinkovci), studentica indologije i južnoslavenskih jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Uz nagrađivane kratke priče i poeziju, Ćaćić piše i novinske tekstove za web portal VOXfeminae.

proza

Elena Ferrante: Genijalna prijateljica

Romani Elene Ferrante s razlogom su postali svjetske uspješnice i jedan od književnih fenomena ovog desetljeća, kako po odazivu publike u različitim zemljama, tako i po sudu kritike.
"Genijalna prijateljica" – prvi je dio romaneskne tetralogije o Eleni i Lili, pronicljivim i inteligentnim djevojkama iz Napulja koje žele stvoriti život u okrilju zagušujuće, nasilne kulture.
Ovdje donosimo uvodna poglavlja romana, a knjigu u cjelini - što preporučujemo - možete pročitati u izdanju "Profila".
Roman je s talijanskog prevela Ana Badurina.

proza

Igor Ivko: Tristo pedeset grama

NAGRADA "SEDMICA & KRITIČNA MASA" - ŠIRI IZBOR

Igor Ivko rođen je 1986. godine u Varaždinu. Završio je studij antropologije i etnologije u Zagrebu.

proza

Maja Jurica: Miris biskvita

NAGRADA "SEDMICA & KRITIČNA MASA" - ŠIRI IZBOR

Maja Jurica (1990., Split) studentica je hrvatskoga jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Zadru.

o nama

Nagrada Sedmica & Kritična masa 2017 - uži izbor

Nakon što je žiri Nagrade Sedmica & Kritična masa za mlade prozne autore bodovao priče autora iz šireg izbora Nagrade, u uži izbor ušlo je sedam autora/ica.
Na natječaju su mogli sudjelovati autori rođeni od 1982. nadalje. Pogledajte tko su sedmoro odabranih.

Stranice autora

Književna Republika Relations Quorum Hrvatska književna enciklopedija PRAVOnaPROFESIJU LitLink mk zg