proza

Vladimir Tabašević: Zovem se Mirsad i teško je

Vladimir Tabašević (1986., Mostar) studirao je filozofiju u Beogradu, a objavio je zbirke poezije Koagulum (2010.), Tragus (2011.), Kundak (2012.), Hrvatski kundak (2014.) Roman ''Tiho teče Misisipi'' našao se u užem izboru za Ninovu nagradu. Osnivač je i jedan od urednika internet časopisa Prezupč te je dobitnik regionalne nagrade za priču Rat, u okviru Biber festivala, i nagrade Mirko Kovač za najbolju knjigu mladog autora. Donosimo nove priče koje će se naći u jednoj od budućih izdanja.



  

 

 Prva priča bez jednog oka, o psu

ili kako sam mogao

 

Došla je, a prethodno je bila pala, i sva je bila u tim modricama koje su trajale duže nego neke obične modrice. Bojao sam se da ima leukemiju. Uvek sam se bojao. Stala je naspram mene koji sam ležao a prozor je bio otvoren širom jer je leto trebalo da nam, i ono, dođe, ubrzo, a otvorenim prozorom čekamo leto, uvek. Počela je da me gleda, na ivici suza. Pored leukemije, plašio sam se i te ivice koja se tako lako uvukla u jezik naš svakog dana koji koristimo, da mi nikako nije bilo jasno šta hoće od nas. Video sam kako stoji na ivici suza i kako joj ta ivica  smeta oku, iznutra, i kako može sa te ivice, lako, da padne pravo na mene ili kroz prozor da padne, da uplaši to leto koje nam dolazi. Mogao bih da kažem kako bi mogla jednim letenjem da uplaši leto, ali tad bih ja bio neko ko je na ivici razuma, razume se. Nikako joj se nije dalo da plače i gledao sam kako drhti kao konj kad vidiš da drhti i da mu mišići neprestano, neprestano  rade, sitno, titraju onako, vrući pod kapom nebeskom. Tada su obično konji žedni. Znam da je tako kad se ustežeš da ne zaplačeš, ali ja nisam bio kriv i nisam joj mogao pomoći. Gledala je u mene, ćutali smo kraj otvorenog prozora, spolja je to izgledalo kao da celoj kući nedostaje oko, a u toj rupi, ona i ja. Pitala me kako sam mogao, a pas je napolju zalajao, najverovatnije na nekoga ko nam je dolazio u goste i sa kim smo, pet minuta kasnije, sedeli ceo dan.

 

 

Želim biti svemir, a ne Mirsad

 

 

Zovem se Mirsad i teško je. Živim u soliteru jedne zgrade na obodu Beograda ali sam na prizemlju. Može biti da sam depresivac. Noćima igram solitare. Baka je umrla pre deset godina, a meni je još uvek neka knedla u grlu. Trenirao sam basket kao klinac. Koleno me boli pred kišu ali me boli i kad ne pada kiša, kao da taj bol nema nikakve veze sa tom kišom. Pre nedelju dana mi je crkao hard disk na kome je bilo previše pornjave. Nekad sam prodavao diskove na ulici i pijačarima narezivao samo probranu priču. Više ne prodajem te diskove, ali još uvek imam zavidnu kolekciju. U stvari, više je nemam ali sam je do skora imao, ali volim da mislim o sebi kao o nekome ko, još uvek, ima zavidnu kolekciju. Navikao sam da mislim o sebi na taj način, i to mi je što mi je. Ne gledam pornjavu, dojadila mi je. U stvari, lažem. Gledam pornjavu, ali očima pijačara. Jednom mi se jedan pijačar poverio o tome šta voli i, pošto je on moja redovna mušterija, ja sam svaki sledeći film gledao njegovim okom. Hard disk je sad prošlost. Jebiga. Tugujem, ali ne previše. Napraviću pare nekako drugačije. Peglam solitare i kad stavim damu između kralja i žace, vidim grupnjak.

 

 

Zima, pa onda ježevi, pa onda opet zima

 

 

Znam sigurno da sam kao dete išao kroz šumu. Danas ne bih smeo, obećavam. Ne bih smeo da tako idem kroz šumu i da tamo nešto šušne a ja sebi da kažem da nije ništa, dok, u stvari, ne znam šta je. Znam sigurno i to da u toj šumi može deset ježeva da vodi neku svoju politiku i da ja naletim na njih i da posle ceo život ne smem nikome da ispričam šta sam video. I to znam. Danas ne bih smeo da idem šumom ali ako bih morao, onda bih išao tako što bih se sećao da sam kao dete ipak smeo da idem šumom. To su, naravno, dve različite šume, ali ja volim da verujem da sam, makar ja, onaj isti koji sam oduvek. Sećam se da je bila zima i da su tada ježevi bili nekako nemogući, ali ja sam ih video, naravno. Tada se nisam plašio. Danas me je strah čak i od toga što se tada nisam plašio. Na zimu idem u šumu, ima načisto da podetinjim, a ako nazimim, pa, bože moj.

 

 

 

Dokolica je, kažu, đavolje igralište

 

 

Bio sam užasno lenj, nisam micao ni mali prst. Ležao sam i mislio. Dumao nad svetom. U svojoj osmoj godini sam nastavio da ne radim ništa, mati je bila ljuta na mene, pretila je da će me dati u Zvečansku, na usvajanje, ali ja nisam mario. U školu sam išao unatraške a i tad jedva. Grickao sam nokte i imao sam svoj neki stil u tom grickanju. Prvo palac, pa palac druge ruke, pa onda kažiprst, ali posvećeno. Nezgodno je kad onako jače zagrizeš pa udari zub na zub, mak na konac kao da želiš da isteraš. Ali mislim o nečemu dok grickam, nema tu puno priče. Mati me klepi po ruci i kaže da mi da sam svinja. Onda nastavim da mislim kako sam svinja, a svinja nema nokte, ili ima nokte, ne znam. Mama kaže da je dokolica đavolje igralište i da ću jednom u životu najebati kao žuti. Ne znam puno o đavolima ali učim na vreme, a o žutima da ne pričamo. Izađem napolje i sa Mirsadom peglam kockice. „Puna šaka brade“, u jednom trenutku, kasnije, u životu koji će, kao, biti moj, mogao bih to da izgovorim. Ajde vidimo se kasnije, srce.

 

 

 

Pukla je ponika, na pola

 

 

Taj dečak nije dolazio često kod nas u kraj ali je dolazio. Njegova baba je bila tiha i okrugla više nego tuđe babe. Ona je mislila da je to kultura, taj oblik tela, haljetak u boji sove, i tišina u kojoj je uvek kad je napolju. Imala je naravno i neki osmeh, onaj blagi, uvek, a ja sam se takvih osmeha plašio. Njen unuk mislim da se zvao Mario ali nemojte me držati za reč. U stvari, kako oćete. Mario je doneo narandžastu poniku sa sobom jer je to leto planirao celo da provede kod svoje okrugle babe pa je hteo da može da se vozi kad god poželi. Ja sam se jedini družio sa Mariom. Mirsad ga je tukao ko vola u kupusu i Mario je, čim ga vidi, bežao kući ili babi pod suknju. Okrugla baba je pokušavala da urazumi Mirsada ali joj je Mirsad u trku prolazio kroz noge i bežao daleko njoj iza leđa kao neki mali divlji, poludeli konj. Jedan dan sam vozio nizbrdo Mariovu poniku i ona je pukla po sredini, a ja sam pao na kečeve.

 

 

Ćale ti je u Zabeli a tebe boli ona stvar

 

 

Rekla mu je da se ne zajebava puno i da u subotu moraju da idu u posetu ocu. Ćutao je i malo mu se plakalo. Drugoj deci tata nije u zatvoru a ja moram da krijem i da lažem da je moj otišao u Nemačku da radi, tako joj je nekako odgovorio. Rekla mu je da je ne interesuje i da ako ne želi da je sluša može slobodno da ide kud mu je volja. On je rekao da mu trebaju nove patike. Majka mu je rekla da je ni to ne interesuje i da, ako mu se ne sviđa, može slobodno da ide. U subotu ga je ćale pitao da li sluša majku i da li im treba nešto. Ako im treba nešto, neka se slobodno obrate kumu Ljubi koji bi im sve završio, kako je otac mislio o svom kumu sve najlepše. Mama je sedela kao u kolibici sa nogama kao u neke ptice. On je pogledao u oca i rekao da mu trebaju nove patike. Ćale mu je rekao da će se snaći za nove patike.

proza

Iva Sopka: Moje pravo, nezaljubljeno lice

NAGRADA "SEDMICA & KRITIČNA MASA" - ŠIRI IZBOR

Iva Sopka (1987., Vrbas) objavila je više kratkih priča od kojih su najznačajnije objavljene u izboru za književnu nagradu Večernjeg lista „Ranko Marinković“ 2011. godine, Zarezovog i Algoritmovog književnog natječaja Prozak 2015. godine, nagrade „Sedmica & Kritična Masa“ 2016. i 2017. godine, natječaja za kratku priču Gradske knjižnice Samobor 2016. godine te natječaja za kratku priču 2016. godine Broda knjižare – broda kulture. Osvojila je i drugo mjesto na KSET-ovom natječaju za kratku priču 2015. godine. Trenutno živi u Belišću i radi kao knjižničarka u osnovnoj školi.

proza

Mira Petrović: Bye bye baby bye; Zana

NAGRADA "SEDMICA & KRITIČNA MASA" - ŠIRI IZBOR

Mira Petrović rođena je 1989. u Splitu. Predaje engleski jezik iako bi više uživala s talijanskim. Piše prozu, ponekad odluta u poeziju. Objavila priče i pjesme na raznim portalima i u časopisima. Bila je u užem izboru za nagradu Sedmice i Kritične mase 2017. Jedna od deset finalista međunarodnog natječaja Sea of words 2016. Dobitnica Vranca – 2015. i Ulaznice 2016.

proza

Maja Klarić: Japan: Put 88 hramova (ulomak)

NAGRADA "SEDMICA & KRITIČNA MASA" - ŠIRI IZBOR

Maja Klarić (1985., Šibenik) diplomirala je engleski jezik i književnost i komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, s diplomskim radom na temu „Suvremeni hrvatski putopis“, a radi kao književna prevoditeljica. Vodi Kulturnu udrugu Fotopoetika u sklopu koje organizira kulturne manifestacije. Objavila je poeziju i kraću prozu u raznim novinama i časopisima: Zarez, Quorum, Knjigomat, Poezija, Tema... Zastupljena je u antologijama Erato 2004. (Zagreb), Rukopisi 32 (Pančevo), Ja sam priča (Banja Luka), Sea of Words (Barcelona), Castello di Duino (Trst), Ulaznica (Zrenjanin). Nagrađena je na međunarodnom pjesničkom natječaju Castello di Duino (Trst, Italija, 2008.), međunarodnom natječaju za kratku priču Sea of Words (Barcelona, Španjolska, 2008.). Dobitnica je UNESCO/Aschberg stipendije za rezidencijalni boravak na otoku Itaparica, Brazil, 2012. te stipendije organizacije MOKS za rezidencijalni boravak u Estoniji (Mooste, Tartu). Objavila je tri zbirke putopisne poezije - Život u ruksaku (AGM, 2012.), Quinta Pitanga (V.B.Z., 2013.) i Nedovršeno stvaranje (vlastita naklada, 2015.) te prozno-poetski putopis Vrijeme badema o hodočašću Camino de Santiago, 880 km dugom putu koji je prehodala 2010. godine. Urednica je brojnih domaćih putopisnih izdanja kao što su knjige Davora Rostuhara, Tomislava Perka, Hrvoja Jurića i ostalih.

proza

Valerija Cerovec: Hotel Horizont (ulomak iz kratkog romana)

NAGRADA "SEDMICA & KRITIČNA MASA" - ŠIRI IZBOR

Valerija Cerovec (1993., Čakovec) je vizualna umjetnica i spisateljica. Završila je preddiplomski studij modnog dizajna na Tekstilno-tehnološkom fakultetu i studij komparativne književnosti na Filozofskom fakultetu, a diplomirala na Odsjeku za animirani film i nove medije na Akademiji likovnih umjetnosti. Dobitnica je nagrade “Franjo Marković” Filozofskog fakulteta. Sudjelovala je u nizu skupnih izložbi i jednoj samostalnoj naziva “23. rujna, dan kad se ništa naročito nije dogodilo”. Članica je HDLU-a.

proza

Luka Mayer: Tko, što?

NAGRADA "SEDMICA & KRITIČNA MASA" - ŠIRI IZBOR

Luka Mayer (1999., Zagreb) studira šumarstvo u Zagrebu. Pohađao je satove kreativnog pisanja i radionice čitanja Zorana Ferića.

proza

Ana Romić: Tjedan dana posutih fragmentima samoće

NAGRADA "SEDMICA & KRITIČNA MASA" - ŠIRI IZBOR

Ana Romić (1993., Hrvace) studirala je hrvatski jezik i književnost na Sveučilištu u Zadru gdje je magistrirala s radom Filozofija egzistencijalizma u romanu „Sam čovjek“ Ive Kozarčanina. Velika je ljubiteljica književnosti, osobito poezije koju i sama piše, te psihologije i filozofije. Živi u Zagrebu.

proza

Matea Šimić: Kuća za bivše

NAGRADA "SEDMICA & KRITIČNA MASA" - ŠIRI IZBOR

Matea Šimić rođena je 1985. godine u Oroslavju, Hrvatska. Diplomirala je engleski jezik i komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu. Piše poeziju, prozu i društvene komentare na hrvatskom i engleskom. Članica je Sarajevo Writers’ Workshop-a od 2012. godine. Radovi su joj objavljivani, između ostalog, u časopisu za istraživanje i umjetnost EuropeNow, časopisu za feminističku teoriju i umjetnost Bona, portalu za književnost i kulturu Strane te portalu za politiku i društvena pitanja Digitalna demokracija. Osnivačica je i urednica dvojezičnog magazina za književnost i umjetnost NEMA. Živi i radi u Barceloni.

proza

Dalen Belić: Ispovijed serijskog samoubojice

NAGRADA "SEDMICA & KRITIČNA MASA" - ŠIRI IZBOR

Dalen Belić rođen je 1997. godine. Živi u Pazinu, a studira engleski i njemački jezik na Filozofskom fakultetu u Rijeci. Objavljivan je u istrakonskoj zbirci Apokalipsa laži te zbirkama Priče o manjinama i Priče o Pazinu u sklopu Festivala Fantastične Književnosti. Osvojio je drugo mjesto na Riječkim perspektivama 2017. godine i prvo mjesto 2018. Jednu njegovu priču teškometalne tematike možete pročitati na portalu Perun.hr.

proza

Monika Filipović: Ljetna večer u Zagrebu '18.

NAGRADA "SEDMICA & KRITIČNA MASA" - ŠIRI IZBOR

Monika Filipović rođena je u Zagrebu 1996. godine. Studentica je politologije na Fakultetu političkih znanosti u Zagrebu. U slobodno vrijeme bavi se pisanjem poezije i kratkih priča, a trenutno radi i na svom prvom romanu. U svome pisanju najradije se okreće realizmu. Dosad nije objavila nijedan svoj rad.

Stranice autora

Književna Republika Relations PRAVOnaPROFESIJU LitLink mk zg