proza

Srđan Sekulić: Dvije priče

Predstavljamo mladog crnogorskog autora rođenog u Prištini 1993., Srđana Sekulića, čija se poezija i proza našla u nekoliko regionalnih zbornika, književnih portala i časopisa. Živi i stvara u Novom Sadu.

Prodavač ploča kod katedrale

Vrbas, 2009. godina. Kasna jesen. Stojim ispred Unijatske katedrale, tj. "rusinske crkve", kako su je nazivali. Čekam čoveka pod imenom Janoš List. Kiša, hladan vetar. Čudne misli mi padaju na pamet. Zapravo, ja sam za tog čoveka saznao iz starog oglasnika iz 1969. godine. Našao sam ga u kući u kojoj živim. U koju sam se doselio kada sam došao u Vojvodinu. Ljudi koji su pre toga živeli u mojoj kući su ga zaturili, i dvadeset godina kasnije sam ga čitao nasumice u večernjoj dokolici. Za oko mi je zapao jedan oglas. Prodajem stare ploče klasične muzike. Posedujem odličnu kolekciju svetskih kompozitora. Povoljno. Ulica: Sivč Jovgena 33, Vrbas. Janoš List. Tel: 021/792-435. 

Moja kuća je bila u starom delu Vrbasa, koji su nekada uglavnom nastanjivali Nemci, Mađari, Rusini, Ukrajinci, Slovaci pa posle Drugog svetskog rata sve više Crnogorci i Srbi. Divan kraj, švapske kuće, a katedrala se nalazila u ulici kestena, nedaleko od mog doma. I tako sam odlučio da nazovem. Nešto mi je govorilo da trebam da pozovem taj broj iako sam i sam bio svestan raznih razloga zbog kojih ne bih trebao to da učinim. Taj čovek možda nije živ. Možda se odselio. Da li on uopšte i dalje prodaje ploče? Ali moj unutrašnji zov je odlučio. Pozvaću ga.

Ispostavilo se da je živ.

Dok pušim treću cigaretu po kojoj kaplju krupne kapi kiše, vidim siluetu koja se kreće ka meni s moje desne strane ulice. To je bio Janoš. Kako se približavao tako je slika postajala jasnija. Čovek u poznim godinama. Pogrbljen. Sede kose i duge brade. Prišao mi je s blagim osmehom, potapšao me po ramenu i brzo rekao: "ajmo odavde dok nismo pokisli kao miševi". Ušli smo u staru švapsku kapiju. Teška vrata su se polako zatvarala i škripala. Crni mađarski pulin koji je čuvao dvorište, dvaput je glasno zalajao. Prošla me je jeza. Janoš je rekao da ne obraćam pažnju i da ga pratim. To sam i učinio. Kada smo ušli u kuću, osetio sam specifičan miris. Oduvek sam voleo mirise i po njima pamtio trenutke. A ovaj miris mi je govorio da će, ne znam zašto, ovaj trenutak i deo mog života za mene biti značajni i čudni u neku ruku. Da ću ih dugo pamtiti. Verovatno zauvek.

Dnevni boravak. Stari nameštaj. Spuštene roletne. Veliki raskošni astal na sredini sobe, u uglu na kredencu gramofon, lepa i velika kuhinja. Sve u baroknom stilu. Uvalio sam se u fotelju, Janoš je otišao do kuhinje da natoči konjak. U povratku, pustio je neku ploču koja je već bila na gramofonu, namestio iglu i svečano otpozdravio čašom. Kao i muzika, potekao je i razgovor. Kroz pola sata priče, shvatio sam da je ovaj čovek muzički veoma obrazovan. Birao je reči, nabrajao epohe, govorio sa takvom strašću, dok je drhtavom rukom prislanjao čašu konjaka svojim ispucalim usnama. Muzika u pozadini je sve to pratila, i izgledalo je kao igra, kao predstava. A ja, pa ja sam slušao njegove reči, ali sam ih slabo razumeo. Nisam bio neki poznavalac klasične muzike. Jesam znao nešto, i voleo sam da slušam, prijalo mi je uhu, i duhu. Ali bio sam plitak sa znanjem. A on kao da je sve to znao, kao da je provalio, ali je jednostavno nastavljao priču, valjda srećan što ga neko sluša. Zaključio sam da je usamljenik, nikoga više u toj kući nije bilo. Odjednom, stao je sa pričom. Nastao je minut pauze. Pa kao da se probudio. Rekao je: "A sada da donesem ploče, da izabereš. Samo pazi koju ćeš. Svaka nosi neku priču sa sobom. Ona koju odabereš, to je tvoja melodija, tvoja priča. Biraš svoju sudbinu, kao što svi imamo prilike da izaberemo. Pažljivo biraj. " Ova rečenica mi je ulila dozu straha, promešanu sa nepoverenjem i radoznalošću. Bio sam zatečen. 

Punih deset minuta trebalo je Janošu da dođe sa pločama. Deset minuta sam bio skamenjen. Ko je ovaj čovek? I zašto ja moram da biram? Zašto u njegovom prisustvu? Zbog čega spominje sudbinu? Kada se vratio iz svoje sobe, verujem njegovog kutka, u dnevni boravak, u ruci je držao četiri ploče. Prašnjave ploče. "Svaka od ovih ploča, posebna je ploča. Četiri velika kompozitora. Bah, Hajdn, Vagner i List. Tvoje je da odabereš. Cena je nebitna. Cena ne postoji. Ovo su njihove neizdate ploče. Muzika koju nikada nikome nisu pustili, kojom su se samo oni opijali. Ja sam ih nasledio. To je duga priča. Ali ti si jedini koji me je nazvao od 1969. godine. Ja se od tada mučim. Mučim se, jer sam pogrešno odabrao, kada sam trebao da biram, te 1969. godine, kada sam ih nasledio. Tada sam shvatio, da ako pogrešno odabereš, sviraćeš pogrešnu melodiju čitavog života, i nikada nećes uspeti, postati srećan, spoznati svetu tajnu.  Pogrešno sviram i danas, sada još više grešim jer mi se ruke tresu. To nije bila moja melodija. I ostao sam zatvoren ovde, u ovoj kućerini. Ako pravilno odabereš, sviraćeš pravilno i fantastično. I ljudi će čuti za tebe", rekao je.

Ništa mi nije bilo jasno. Ja uopšte nisam svirao. Cela moja umetnost je bila pokušaj da napišem nekoliko pesama. Kažem pokušaj, jer imam lično mišljenje da to ništa ne valja. Jesam konzumirao umetnost, i to u velikim količinama. Ali nisam bio stvaralac. Nisam bio ništa. To sam mu i rekao. On je vrteo glavom, rekao je da ne razumem. Da ću shvatiti tek kada odaberem. U tom trenutku, kroz glavu mi je prolazio čitav život, priče su se nizale, situacije... kao kad umireš, valjda. Očekivao sam neki odgovor, šta trebam da odaberem, trebam li uopšte da biram. Ali odgovora nije bilo. Sve je bilo na meni. U celoj toj situaciji, meni uopšte nije padalo na pamet da li ja trebam sve ovo da napustim i samo da se okrenem i odem. Kao da ta opcija nije ni postojala. Bio sam uvučen u igru. Iz nehata. Glava mi je pucala, visoke frekvencije su mi probijale moždane ćelije, i samo sam povukao ploču, prvu koju sam osetio pod prstima. Izabrao sam Lista.

Sledeće čega se sećam je mrak. Kao da mi se smračilo, nesvestica. Onda opet mrak. Pa blaga svetlost ulične svetiljke. Katedrala ispred mene. U ruci ploča Franc Lista. Takođe, mali papirčić. Poruka. Na njemu je pisalo: "Odabrao si. List je tvoj kompozitor. Da li si dobro odabrao, saznaćeš uskoro... predstoji ti njegova melodija. Proživećeš njegov život. Znao sam da ćeš njega odabrati. Moje prezime je List."  Digao sam pogled ka katedrali. Krst je zasijao, vrata su se otvorila i začula se duboka melodija orgulja Meni sve posta jasno.

"Nosim duboku tugu na srcu koja se mora pre ili kasnije odraziti na zvuk."- Franc List, pred smrt.

Mesečeva biblioteka

Šetao sam , iliti lutao  po toj velelepnoj građevini koja je bila sva u lavirintima. Ljudi koji su tamo proveli čitav svoj životni vek radeći, i dan danas nisu poznavali neke kutove  zgrade. Pošto sam imao na raspolaganju dosta slobodnog vremena do sledećeg predavanja, odlučio sam da malo procunjam. Intuicija me je vodila ka liftu u koji sam ušao i pritisnuo taster za peti, odnosno poslednji sprat.  Lift je bio mesto u kojem je čovek mogao da se sagleda. Presliša sebe. Meni je to trebalo.

Gledao sam se u ogledalu. Čudan osećaj me je obuzimao.  Dok se stara kutija hromo podizala ka odrednici, u mom odrazu, na staklu sa desne strane, sevnula je seda svetlost kao delić neke puzle i naterala me da u  nelagodnosti napustim lift.

"Opeeet ta prazninaaaa", odzvanjalo mi je u glavi.

Peti sprat je izgledao sumorno.  Nije bilo žive duše. Nekoliko učionica-kancelarija, jedan WC koji je bio zaključan, i onda nekakav mali međusprat koji je bio pod potpunim mrakom. Dugo sam se premišljao da li da se vratim dole među ljude, ali me je neka nepojmljiva  sujeta naterala da proverim šta se tamo skriva i gde vodi taj međusprat. Nesigurnim korakom pentrao sam se uz stepenice i pratio put koji me je vodio do jedne ogromne zastakljene prostorije. Na samom  početku nisam mogao da razaznam čemu služi ta prostorija i šta se nalazi u njoj. Prišao sam par koraka bliže i tada se sve razjasnilo. Tamo se nalazila gomila knjiga. Shvatio sam da je to biblioteka, ali sam zaključio da niko ne radi u njoj, delovala je kao napuštena  antikvarnica.

 "Možda se tu nalaze neke knjige i rukopisi koji bi mi zatrebali", prolazila je misao kroz moju glavu.

Knjigofilija je insistirala da istražujem dalje. Bio sam zaljubljenik u retke knjige. Bio sam zaljubljenik u sve knjige, možda sam zbog toga naočigled drugih i bio usamljeni čudak. Ali ja nisam bio usamljen. Čitao sam. Knjige su bile moje društvo i moja zanimacija. Razgovarao sam sa knjigama, voleo ih, plakao. Razumele su one mene a i ja njih.

 "Sagledavanje-preslišavanje" koje je verovatno izazvao onaj stari, hromi lift, prekinula je muzika. To me je štrecnulo.

Zar je tamo bilo nekoga?

Sada se pojavio i blagi strah. Svaki put kada bih osetio spoj radoznalosti i straha, prsti bi mi postajali beživotno ledeni. Znak da nisu oduzeti bio je osećaj sličan bockanju iglica ispod noktiju. Iz biblioteke-antikvarnice je lagano, kao sablasni dim ispod vrata, klizila Betovenova "Mesečeva sonata". Prijala je uvetu, opijala. Bio je to zov u svet knjiga. Prišao sam vratima, otvorio ih i muzika je postajala sve jasnija i sve lepša. Zadivljen, obreo sam se u gotovo blještavoj prostoriji punoj polica koje su sadržale naslove koje nikada pre nigde nisam video. Imao sam osećaj da lebdim. Moje noge nisu dodirivale tlo.

"Ko jeeee?" začuo se glas sa kraja ove predivne prostorije.

U tom trenutku shvatam da sam ipak  koračao, pošto su mi se noge oduzele od straha. Prosuo sam se po parketu uz glasan jauk. Dok sam pokušavao da se saberem, (izgleda da sam prilikom pada okrznuo jednu policu), ogromna knjiga (posle toga, po otoku sam shvatio da je bila tvrdih korica) pala mi je na glavu. Svitke, mrak, hladan parket. Pauza.

Dubok  glas me doziva, vraća mi se snaga u rukama i nogama. Pokušavam da otvorim oči. Trepavice kao da su slepljene. Prilika me prska hladnom vodom. Ono se smeje, sve ovo mu je zanimljivo. U sledećem trenutku uspevam da razaznam pol mog spasioca. Muško je. Bledo lice, zelene oči sa crvenkastim beonjačama, popucani kapilari. Imao je plavu, kratku kosu. Govori mi da sam u nesvesti već 2 sata. Hvata me panika. Ne volim da kasnim na predavanja. Nikada nisam kasnio, bio sam savestan student. Polako se pridižem i počinjemo po mene mučan, nezaobilazan razgovor. Shvatam da ima veoma prijatan glas koji bih mogao da slušam satima, ali ja sam se žurio. Priča kako radi u ovoj biblioteci već 26 godina. Kako mu je to ceo život. Nema prijatelje, ali voli društvo i drago mu je što ima priliku da me upozna. Zagledao sam mu se u lice i tada kao da me je nešto preseklo. On je bio mlad. Mojih godina. Samo mu je desna obrva bila seda i oko nje sam zapazio bore. Imao je čudan zadah iz usta. Oblio me znoj. Bio sam uplašen bez razloga.  Čak štaviše, bio je prijatan. Kao i svako smrtno biće, počeo je sa jadanjem.

Govori mi kako nije spavao skoro  godinu dana. Ima problema sa nesanicom i stalno pije lekove. Kaže da je zbog toga i zaposlen u ovoj biblioteci koja poseduje neke veoma retke knjige, čak neke unikatne. Niko od njega ne bi bolje čuvao sve te knjige: retko spava - gotovo nikada, nema prijatelje, a gaji veliku ljubav prema knjigama. Sve što smo više razgovarali, ja sam shvatao da je ovaj čovek-dečko poseban. Toliko toga je znao. Crpio je mudrost iz svih ti knjiga koje su mu bile na raspolaganju. Recitovao je poeziju na stranim jezicima, znao napamet “Fausta” na nemačkom.

 "Boje me se. Studenti, a i profesori. Ovde bi mogli da pročitaju toliko tajni koje bi im otvorile mnoga vrata i nedoumice, ali oni ne dolaze", govorio je.

Postali smo prijatelji. Prijalo je društvo obojici. Bili smo slični na neki način, imali ista interesovanja. Teme za razgovor bile su neiscrpne, vreme je prolazilo, a ja nisam ni shvatao da sam danima na ovom čudnom mestu i da prestajem da spavam. Nisam osećao potrebu za hranom, vodom i snom.

Tada sam ga zapitao  o Bogu i religiji… U tom trenutku njegovo lice se promenilo. Konturne linije su počele da se uvijaju i krive, preobražuju.  Video sam sebe. Kao da sam gledao u ogledalu svoje lice koje je na neki način bilo čudno i iskrivljeno. I onda je njegova seda obrva sevnula. Izgubio sam svest.

Glas u akustičnom prostoru nije prestajao da zvoni. Iz dubine mog uma odzvanjalo je ime “Mefistofeleeeees, Mefistofeleeeees”. Uz veliku muku, otvorio sam oči. Bio sam u amfiteatru na predavanju. Profesorica je pričala o "Faustu”.  Razočaran, želeo sam opet da  zaspim i budem u prisustvu čoveka-dečka sa sedom obrvom. Želeo sam odgovor na moje pitanje o Bogu i religiji! Tužno sam gledao kroz prozor prema ulici. Sve je bilo tako normalno. Lišće je opadalo, devojke su prolazile. Jedan obični jesenji dan.  A onda se tačno tamo kuda su prolazile one devojke pojavio On u crnom kaputu, plave kose.  Mefistofeles. 

foto: Vanja Fifa