proza

Darko Crnolatac: Kolinje

NAGRADA "SEDMICA & KRITIČNA MASA" - ŠIRI IZBOR

Darko Crnolatac (Sisak, 1992.) odrastao je u selu Greda, okružen kajkavskim narječjem i običajima. Nakon završene srednje medicinske škole, na FFZG završava studij germanistike i fonetike za kojeg sudjeluje na nekoliko stipendija i razmjena u Njemačkoj i Hrvatskoj. Pohađao je nekoliko radionica književnog prevođenja i preveo dva književna djela za djecu i mlade s njemačkog na hrvatski jezik: Ja, Cezar i ekipa s Kapitolija i Petominutne priče (Znanje, 2022.). Trenutačno je zaposlen u knjižnici Goethe-Instituta Kroatien, a povremeno vodi radionice govorništva.

Kolinje 

Zemlja se još jednom uspjela okrenuti oko Sunca i stigla nam je još jedna zima. Sati  je 4.50, a plastika za mjerenje temperature na kuhinjskom zidu pokazuje neugodnih  minus sedam. Kako znam koliko je sati i koja je temperatura zraka, ako i dalje ležim u  krevetu s poplunom preko glave? Tata je ustao, bez alarma, prošao uz moj krevet,  ušao u kuhinju i na glas, sam sa sobom, zadovoljno zaključio: Deset minuta prije  alarma. Uhhh, minus sedam. Taman. 

Dan je kolinja, zato mu je taman. Meni - najmrskiji dan u godini. Čak gori od  dolaska popa na blagoslov kuće. Zavlačim se još dublje pod poplun, pravim se da me  njegovo zapravo nimalo tiho koračanje uz moj krevet nije probudilo i uspijevam  odspavati do sedam. 

Opet me ne budi alarm, već hihotajući bariton ispod mojeg prozora. - A je se  Miro čera pak namazal. On ti prije jedanajst sigurno ne došel! - cerio se tatin kolinje kompanjon Pero. Inače, Pero je Miri sinoć pravio društvo, ali je ionako rano morao  ustati da nahrani krave pa mu je dolazak na kolinje zapravo predstavljao svojevrsni  izlet.  

- Dojdeš, zakolješ, jebiga, malo dreka i malo krvi, zajebavaš se z dečkima,  popiješ si, pojedeš i odeš domom, ili požuriš na drugo kolinje - tako bi većina dečki s  kolinja opisalo taj mili event. 

 I dok ja još mrljam krmelje oko očiju, dečki su si popili rakijicu, a oni žedni i po  dvije. Tata uletava u kuću, pozdravlja me i taman da će mamu tražiti kavu za dečke,  ona ga prekida i viče: - Evo me, kuvana je. 

 Nisam ni prožvakao prvi zalogaj svojeg sendviča s najpoznatijim hrvatskim  parizerom, kad sam čuo prodorni vrisak nositelja titule najnesretnijeg svinjčeta 2008.  na adresi Greda 220. Dečkima signal da prasca čvrsto prime, a meni da se pomalo  spremam za izlazak. Imam još 10ak minuta, taman sam izbjegao najgori dio. 

Prepustil si najbolji dio - veli mi Pero nakon što sam se udostojio pojaviti  među hordom testosterona. 

Jesi se naspal? - očito se Miro udostojio doći prije 11 kad je stigao nabaciti  komentar koji je kod ostalih dečkiju izazvao eksplodirajući grohot.

 S Radio Banovine urlala je voditeljica kojoj je poznato da cijela Banovina  danas valjda ima kolinje pa pozdravlja sve dečke na flajšmašinama i curke kaj vredno  peču kolače, a temperatura se očito osim u kotlu zagrijavala i oko njega. 

E a kad ga je Brankec primil za stražnje noge, a ove mu se posral po 

čižmami i počel bežati, ja sam mislil da bu Brankec kol’ko se prepal na štreku odletel  - zaključio je Pero ni ne digavši pogled s noža i mesarenja. 

Je, prepal! A da ga je neki Pero možda uvatil za njušku kak spada, možda  pajcek ne bi ni razmišljal de bi pobegel - sused Brankec nije mu mogao ostati dužan. Pa ako me jednoga leta poslušaš kad ti velim kad da ga zgrabiš za noge, možda ne bi imali problema z letećim svinjami - uzvratio je Pero. 

I tako u nedogled dok se tata ne bi umiješao spominjanjem sinoćnje utakmice  koju su obojica pratili tek preko mobitela jer su bili prezauzeti naručivanjem još jedne  runde u Santa Stefanu. 

Mama izlazi i dečkima najavljuje ručak. Neki od njih se bune, neki nisu gladni,  neki bi radije preskočili ručak da prije završe, a neki se srame, ali mama se ne da.  Raspored aktivnosti na kolinju je nakon toliko godina dobro upoznala i dečke strogo  upozorava da je ne zezaju, ručak je za deset minut na stolu. 

Vrući krmenadli, zelje, žganci, jetrica i hladna piva. Sjedimo u staroj kući od  pokojne vujne, drva u staroj peći pucaju - tata veli da je to zato ke je vane baš zima,  a mi dobro grejemo nakon čega obavezno uslijedi glasni ponosni smiješak. 

Ručak je gotov, na red dolazi svinjsko salo tzv. čvarci što znači da me se kao  

najmlađeg i najmanjeg muškog sudionika ove svetkovine konačno uključuje u event.  Iduća tri sata veslo je samo moje, napuštam ga eventualno u piš pauzi. 

Evo i djeda na starom biciklu. Prestar je za hvatanje praseta, ali dovoljno  vitalan da mi namigne i veli Ajde donesi dedi jednu. Jedna je u ovom slučaju šljiva.  Tad mi je to bilo urnebesno pa bih mamu u kući skromno zamolio rakiju za dedu koju  bih poluprolivenu oprezno i ponosno donio do odredišta.  

Kak je u škole? - s neiskvarenim smiješkom pitao bi me deda i u hipu  srknuo sadržaj čašice s ilustracijom višnje. 

Dobro je, deda, malo me matematika zeza, ali ništa novo - nisam htio u  detalje, deda vjerojatno nije ni znao u koji razred idem, a kamoli da se pripremam za  neku državnu maturu. Godine i jedna svakih par sati učinili su svoje. Nisam imao  ništa protiv tih pitanja, dečki su me ostavili samog s veslom i euforičnom radijskom  voditeljicom.  

Dečki se vraćaju i testiraju smjesu za kobase koju naravno dirigira gazda  kuće, u ovom slučaju moj tata. - 2,4 % paprike vagnite, dečki!  

Dečki bi vagnuli, dali tati, tata bi podfrknutih rukava izmiješao smjesu, liznuo i  zaključio da ipak fali još ljutine - Dajte još malo, Vera voli ljuto! 

Vlado, daj još malo soli - zabrinuto je izjavio Brankec.  

Dečki! Nemojte me zezati, pa da si krevet odma kraj bunara preselim. I ovak je  dosta slano - nije se dao tata.  

Od izuzetne je važnosti da si gazda ne da reći i ne prihvati svaki prijedlog  

svojih dečki. Kredibilitet je preopasna i preškakljiva stvar da bi popustio pod  Brankecovim savjetima za smjesu ili Perinim sugestijama za idealne čvarke. 

- Vera, ja bi ti u ovo sad već metnul mleka - oprezno je Pero sugerirao mojoj  mami za čvarke. 

Ja bih se udaljio od kotla, a mama bi se kao prava gazdarica i vrsna  poznavateljica dobrog čvarka polagano podignuta nosa nagnula nad kotao i rekla: - Ne, ne, treba to još dosta. 

Znaš da kod Ive meču i luka i soli prije - pokušao se Pero izvući očito 

blesavim idejama koji bi doprinijeli jedino upropaštavanju već desetljećima starog  recepta. 

Nekoliko ispucalih crijeva za kobase i ispuštenih polupečenih čvaraka kasnije,  Pero se pomalo penje na bicikl i veli da mora doma nahraniti. Tata mu se svesrdno  sa smiješkom zahvaljuje i pozdravlja ga.  

Osam je navečer i kolinje je konačno gotovo. Iduća četiri dana tata i mama  žalit će se na bolove u leđima od tereta i šakama od nagle promjene temperature.  Nisu više dvaput šesnajst. Svejedno zadovoljno sjede za stolom u kuhinji obloženoj 

blatnim i krvavim novinskim papirom dok se u koritu natapa masna flajšmašina i puše  dugi bijeli Benston.  

- Dobro je sve prešlo - zaključuje tata.