proza

Eljan Tanini: Priče

KIKINDA SHORT - festival kratke priče

KIKINDA SHORT je festival kratke priče koji se održava na samom sjeveru Srbije, u gradu Kikindi, gradu svega nekoliko kilometara udaljenom od Mađarske i Rumunjske.
Deveti Festival kratke priče Kikinda Short održan je od 2. do 5. srpnja 2014. godine u pet gradova (Kikinda, Segedin, Temišvar, Zrenjanin, Beograd) i tri države.

Darovi grada bez prozora

Kada te pitaju šta ćeš raditi sutra, često ne znaš šta da odgovoriš, iako si nešto planirao. Šta bi trebalo raditi sutra u zemlji u kojoj živim? „Razlog onih što beže iz nje, isti je kao onih koji su se ubili, mi što smo ostali smo hrana za istraživanje i književnost...“ Vratili smo se našim kućama u ludnicama, gde čežnja za detetom, majkom i ocem služi kao čin postanja koliko i govora, ne kao večiti postanak života. Uključujem televizor, uvek viđam previše slična lica, isključujem ga, njihova lica ostaju kao siluete na ekranu! Sistem premalo razmišlja o lepoti, ipak, ne želim da ih gađam kamenjem već tortom! U ovom gradu bez prozora sve se čini skoro normalnim, dok se zemlja čini običnom, sve više ličeći na obmanu: samouverenje da ništa ne postoji posle mene (nas)! Spektakl je postao moda. Proslava Osmog marta, u klijentelističkom društvu, osim sastajanja s drugim ženama i ukusa starenja, nudi i drugu mogućnost: da ih klevetaju muževima kako su bile u striptiz baru, tražeći muškarce.

„Mama, kakav poklon da uzmemo učiteljici za Osmi mart?“

Kako bi razrešio ovu dilemu, Ćerosi je odlučio da napravi učiteljici lep poklon. Pogledao je drugove oko sebe i zamislio se. Dečak kome je otac radio u cvećari, doneće učiteljici buket cveća. Devojčica, kojoj je majka radila u slatkoj kući, doneće joj bombonjeru. Ćerosi, kome je tata radio u diskontu pića, doneo je učiteljici jednu tešku kutiju. Učiteljica ju je podigla uvis i videla da nešto kaplje. Probala je jednu kap prstom i rekla: „To je vino?“ „Ne“, uzvrati Ćerosi. Probala je još jednu kap. „Šampanjac?“ „Ne“, odgovori on ponovo. „Ne znam, predajem se!“ – kaže mu učiteljica – „Šta je to?“ Ćerosi joj odgovori: „Štene“.

Ja kod stvari

Čas detinjstva. Znate li koliko ljudi ne žive? Jer mi se toliko dajemo da ostane onoliko tačaka koliko smo stavili na kraj rečenica tokom života. Još ne znajući zašto je padala kiša u kapima kada je svetlo bilo sivo, a palata crvena, bio sam otvaranje usta koja su se hvalisala kako je ko pio – uzimao – ubrojavao s više kkiišššeee. Izlazilo mi se s šatorom koji se nije zašto otvarao. Hteo sam da pucam za bare, dok sada pitam kakva su to vremena pod kišom kada je jedna reč o vrednostima skoro pa zločin! Mračna su to vremena kada vrednost imaju samo pisma od vrednosti. Izašao sam napolje. Sretoh Hanu, bila je s cipelama i pomalo obučena iz prethodne godine. Sada susedima otpušujem otpušač u kupatilu, a govori mi turski. Nije mi nimalo poput Turkinje! Uvek sam želeo da stvari postanu ljubav, da me zavole. Razočarao sam, uvredio i druge unutar sebe. Ja, sintetička životinja, možda jesam oni koje psujem da budu napred, jer živimo u epohi kada nekoliko idiota upravljaju ćutanjem. Učim ništa, ježim se od fertiliteta. I koliko treba da govorim o komotnim delima?! Sa izuzetkom trudnoće, svako drugo delo traži težak teren. Gledam ih. Pomeram im tmurne oblake. Jer da ih ja ne bih spazio, oni se neće pokrenuti. Kada mi se završe reči, fotografišem, postajem fotografija. Na kraju krajeva, stiže mi i vreme da napustim poređenja s „kao“. Zemlja se kreće samo kada ja hodam po njoj. Ni smrt nikada nije postojala, ima samo početka za tamo koje ne postoji. Božanstva, nekoliko vladalaca, plaču mi s visine. Jedna kap mi pada s površine. Kriv sam što urin bogova nazivam svojom kišom. A kada ja plačem, kako zovu mravi moju suzu?! Ili zar nisam urin uzeo za suzu?! Tražeći ko su božanstva božanstava, ne nalazim ih. Brojanje kiše iz mišje rupe bilo bi tuga koliko i on kada vidim slobodu koja je utoliko slobodnija s pticama što se hrane na kazanima ljudskog otpada. Danas sam presekao samo makaze.

Bez tačke, o jednom ljubavnom pismu koje ti nikad nisam poslao

Poslednja je nedelja, još malo će mart. Koliko puta mi je prošlo kroz glavu da odem sa ovog sveta?! Ne samo ponekad! Da, razmišljao sam o načinima da se pridružim onima koji su to već učinili, oblačeći njihov kostim,o svom sopstvenom načinu. Razmišljao sam, ili sam makar smogao snage da mislim, kako su preminuli ti ljudi koji su proživeli ovo stanje! Mislio sam (malo i kao odgovor), da je samoubistvo isto što i kulminacija rođenja jednog deteta i da je ta kulminacija jednaka sopstvenom odlasku: ovo drugo je samo pitomija reč, ali koja zavisi od toga koga prvog pripitomiš…! Dugo su tražili ime za mene. Kada mi je ponestalo reči, fotografisao bih. Seo bih u svoj ćošak. Govorio bih samo sa Sobom. Skladištio značenja sa stavom, sušio ispošćene reči. Kušao njihove mirise, brisao senke. Dok me ne pitaju zašto sedim na zemlji i s kim pričam. Rekao sam im da se dopisujem s par mudrih ljudi. U tvom vremenu i u mojoj duši, Mesec je napravio jedan luk. Želim i želeo sam ovo osećanje svakog dana jer su stvari male. Kada se krećem ulicama, kad slušam muziku koju volim, mislim o ljubavi. Cipele su izuvene kasno te večeri, duže i postupnije nego čitavo buđenje sutra. Devojka je telom napravila luk, pete je pružile pravo. Grad je prazan kao u doba postanja, pun tame. Naše večernje šetnje su bile kao loša navika, ostali smo leptiri koji su se ljubili u tami. Zamišljam te uvek golu jer gola nisi više stidna: kažeš, da. Sada vazduh pucketa po površini prekrivača uličnih svetala. Tu, pokraj ulične rasvete, pomislio sam da više nemam svetla da umrem. Koju cenu bi mi dala? Jer u naše vreme ljudi vrednuju ljude. Ako nećeš, ja ću uzeti cenu od samih bogova. Sada sam ceo prazan. Da li da te poljubim u dušu? Bili smo dugo u potpunom mraku. Ljubio sam joj stopala, a sada je nemam. Proklet bio, nemam ni stopala, u mislima i srcu imam samo nju. Ja sam rep psa koji s ljubavlju trči gospodaru. A ja, s ljubavlju prema Tebi. Želim da budem tvoje mače i da se zovem Kuca. Možda zato što ti u životu imaš samo tri reči: Plakati, Smejati se, Jebati se. I nijednu rečenicu ne mogu nikako da ti zatvorim tačkom na kraju.

Svedoci osmeha plastične kese

Čim te uhvati san, kucaju na naša vrata, naročito moja jer im se se protivim. Čak i jače kada nisu ista lica! Ne zna se zašto biraju sate popodnevnog odmora da šire svoje misli, ali naslućuje se: ONI SU LJUDI I SREĆNI SU, ČVRSTO SAMOUVERENI i koji se, iako si im zalupio vrata pred nosem, opet vraćaju, s još više volje. Oni su bez kompleksa, bučni i nasmejani, uvek isto obučeni. Pratimo slova jedne zime, kada su listovi opadali zajedno s mojom arogancijom, što mi se nije nimalo dopalo. Ali nisam imao drugog izbora jer i kad im ne bih otvarao vrata, vraćali su se. Konačno, došao je i smiraj. Nakon što sam očistio podrum, u krevetu, umoran koliko se ne može zamisliti, sve je nagoveštavalo san... Kazaljke pokazuju 15^h, kada me je nalet kucanja izudarao kao da su me presekli svi grehovi. Ustajem, bosonog i ubijene želje za svojim toplim snom. Otvaram vrata. Pre nego što sam video ko je došao, ugledah magični bljesak komšijinog urokljivog oka. Svaki put kada mi neko dolazi, njegova špijunka zabljesne i potamni, kao što je i slučaj kada svetlo dolazi iznutra. Nego! Razmenili smo poglede. Ja: – Aman više, šta hoćete u sred vremena za ručak? Idite kući, burazeru, popodnevni je odmor. Dolazili ste i ranije. Rekao sam vam, tamo imam jednog druga, tamo gde se vi sastajete svake subote ili šta znam gde! S njim pričam, kad odemo na po jednu, o toj vašoj veri, kao i za moj rođendan. Njega ste izbacili, ali on vas i dalje voli. Želja Svedoka osmeha plastične kese jeste da ih bolje upoznate. A ko ima živaca za to? Možda ste ih videli na ulici, kako nude svoje časopise prolaznicima, kako se strpljivo izdvajaju i nemaju nikakvih problema. Ili ste, možda, nakratko progovorili s njima na vratima kada su vam došla, deset ili više puta, ista lica da mole za osmehe od plastike. Reciklirane s mukom. S jednom od njih sam malo razgovarao. – Kako ste? Ja sam Sretina, svedokinja Gospoda našeg Jehove. Mi smatramo da se stvari dešavaju od sebe i sa ciljem. Nemamo šta da radimo! Ja: – Sestro draga, oprosti mi, ali sreća ti je isplazila jezik dok si je tražila, i ako je nađeš, lice će joj biti ružno i reći će ti da to više nije to. Tebi i tvojima se dopada kad vam ne otvaraju vrata, ili kad vas psuju, jer vam je to povod da se opet vratite. Sretina: – Molim te, ne govori tako, poslušaj nas jednom zašto smo došli i shvatićeš gde se nalazi istinska sreća. Progovorio sam opet pošto sam u međuvremenu obukao majicu s listovima marihuane koju nikad ne oblačim jer se isprala i iskrzala. Čuvam je za poslove po kući. Ja: – Ma idi, sestro, srećan je samo čobanin. Posle njega su najsrećniji Romi! Uistinu, Svedoci osmeha od plastičnih kesa se interesuju za vas i za vaš život. Oni žele da vam budu prijatelji, da vam govore više o sebi, o svojoj veri i organizaciji i o tome šta misle o ljudima, o svetu u kom živimo i sl. Žao mi je kad sam zao. Zbog reči sam i obukao tu majicu, ali sam još uvek zračio arogancijom, obrušio sam se na jednog od njih rečima koje stavljaju tačku na sve čemu se približe. Momak: – Možemo li da uđemo,  na kratko, da porazgovaramo sa vama? (Mir u pozadini.) Došli smo da širimo spasonosnu reč. Ja, prekidajući ga: – Vi ste kult, kontrolišete misli onih koji vam veruju! Otvorili ste i štampariju koja jedino od pisma više vredi. Prekinuo sam usred reči, prihvatajući činjenicu da oni kucaju sa i bez dnevnog reda, u određenim zonama i dobima, posredstvom moralnih i društvenih kriza, ovi srećnici s uniformisanom civilnom odećom i najuporniji su onda kada lupaju na vrata u ime moga sna.

----------------------------

ELJAN TANINI  je čovjek s dvije noge.

Studirao je grafiku u gimnaziji za vizualne umjetnosti u Tirani, a zatim diplomirao filozofiju i sociologiju na sveučilišnim studijima. Trenutno je novinar Top Channela i piše za dnevne novine Shqip. Prvu knjigu eseja Pijaca ničega objavio je 2009. godine. Knjiga je napisana u adolescentskom žaru i govori o hendikepiranosti društva, viđenog s distance. Sada piše kolumnu Pisma iz Republike Škrabopisa za albanski časopis Psihologija. Njegovi interesi uključuju novinarstvo, kulturu, estetiku, filozofiju (eseje), fotografiju, umjetničku kritiku i reportažu. Također je bloger i učesnik zelenog pokreta Posadi svoje drvo, kojemu je cilj proširiti se po čitavoj Albaniji s milionima stabala. Trenutno priprema knjigu kratkih priča, pod naslovom Bez točke.