proza

João Tordo: Drugi

KIKINDA SHORT - festival kratke priče

KIKINDA SHORT je festival kratke priče koji se održava na samom sjeveru Srbije, u gradu Kikindi, gradu svega nekoliko kilometara udaljenom od Mađarske i Rumunjske.
Deveti Festival kratke priče Kikinda Short održan je od 2. do 5. srpnja 2014. godine u pet gradova (Kikinda, Segedin, Temišvar, Zrenjanin, Beograd) i tri države.

Drugi

            Već godinu dana nisam uspevao da pišem kada sam sleteo u Kanadu. Tačno u mesec, godinu dana nisam seo za radni sto da spojim ni pasus ni rečenicu. Ustvari, godinu dana nisam pokušavao ništa da spojim – čak ni lepo i korisno. Kada sam saznao da ću leto provesti u Kvebeku, smislio sam skroman, ali izvodljiv plan, s obzirom na okolnosti: možda ću u ovoj Kući pisaca uspeti da napišem nekolicinu priča, a ako bude sreće, i pripovetku. U najboljem slučaju – ali to je već bilo u granicama mašte – mogao bih da počnem roman. U čemu je, ustvari, bio problem: tokom prošle godine pao sam u depresiju koja je bila prilično neprijatna jer je imala dva uznemirujuća simptoma. Od prvog nisam mogao da pišem, a od drugog sam neprestano razmišljao o pisanju. Prvi se svodio na sledeće: dok bih sedeo za kompjuterom nisam mogao da prestanem da zamišljam šta se dešava negde drugde dok ja tu pišem. Drugi, koji se ispoljavao kada bih bio negde drugde, svodio se na neizdrživu želju da se vratim kući i sednem za kompjuter. Očigledno je da sam se nalazio u začaranom krugu; u takvim slučajevima preporučljivo je imati nekoga uz sebe da nam pomogne da se iz njega izbavimo. Ali, umesto da potražim pomoć ili da taj svoj problem poverim nekom prijatelju ili rođaku, nisam se smirio dok nisam seo u avion za Kvebek u kojem me je spopala kriza anksioznosti zato što nisam ostao kod kuće.

            Nisam znao skoro ništa o Kanadi, a još manje o Montrealu. Želeo sam samo da kada sletim otkrijem da su svi moji problemi koji su se nakupili tokom protekle godine ostali u avionu ili su prešli u telo nekog drugog putnika. Da: toliko sam bio sebičan. U redu za pasošku kontrolu pažljivo sam posmatrao svoje saputnike u potrazi za tikovima. Nisam primetio nijedan, ali sam primetio svoj tik glavom dok tražim tuđe tikove.

U gradu je vladala pasja vrućina. Stan mi je bio u rezidencijalnom delu, između Peti Itali i Majl Enda, dela grada u koji su dolazili umetnici, pekari i mafijaši. Moj domaćin je bio oženjen, gej, i frizer; poslednje nedelje me je besprekorno ošišao. Imao je pudlu koja je ujedala za cipele.

Drugog dana boravka upoznao sam Saldanju Parisa, meksičkog pesnika koji je bio učesnik iste Kuće pisaca kao i ja. Živeo je blizu Plas de Ar, u donjem delu grada, u zgradi koja je imala 21 sprat; stan mu je bio na dvadesetom spratu, a on je patio od vrtoglavice, tako da nikada nije razmicao zavese. Otišli smo na piće u bar Le Pourvoyer, u mom kraju jer je u njemu bilo lepih kućnih pomoćnica, imali su i fantastičan mohito, ali su nas zamolili da izađemo kada smo u isto vreme hteli da zapalimo cigarete. Nikada se nismo vratili u Pourvoyer, ali smo postali stalni gosti bara Vices & Versa, u bulevaru Sen-Loren: imali su veliki izbor piva proizvedenih u Kvebeku, hamburgere od irvasa, dvorište za pušače. Ubrzo sam shvatio da će Saldanja Paris biti moj najbolji drug jer smo bili veoma slični. Ne likom – meksički pesnik bio je dosta niži, imao je zelene ili plave oči koje neumorno nešto traže, sitne i nervozne šake; po svemu ostalom bili smo kao identični blizanci. Obojica smo bili u dubokoj i konstantnoj depresiji. Obojica smo sumnjali da ćemo ikada napisati još neki red. Patili smo zajedno od napada panike. (Jednom smo imali napade skoro istovremeno, dok smo izlazili s koncerta basiste Rona Kartera u Club Soda, u Kartije de Spektakl. Bila je ponoć, vrućina, trideset i osam stepeni, obojica smo bili trezni, a gradski džez festival na vrhuncu – zgledali smo se sumnjičavo, oprostili jedan od drugog i pobegli u različitim pravcima).

Montrealski metro bio je veoma prijatan, idealan za takve prilike. Nikada nije bio pun, vagoni prostrani, čovek je na miru mogao da ima napad panike. U takvim stanjima ja bih odlazio kući i kljukao se lekovima; Saldanja Paris bi odlazio kući, zvao ženu (živela je u gradu Meksiku) i pušio travu koju je kupio od nekog matorog bez noge ispred restorana 3 Amigos, u ulici Sen Katren. Enterijer su ukrašavali ogromni šareni sombreri; ispod firme na ulazu bio je natpis No Problemo. Stvarnost je bila prilično drukčija i očigledno je bilo da ima problemo jer sam više puta prošao kroz restoran i primetio da se u njemu obavljaju mutni poslovi. Osim, ako, naravno, No Problemo nije značilo da tu policija ne sme nikoga da uznemirava. Dan nakon tih napada smejali smo se sami sebi i zakleli se da nikada više nećemo izaći, a da ne popijemo dovoljno da utopimo anksioznost. Bili smo na još jednom koncertu u okviru Džez festivala, u Sala Rosa. Svirao je Mark Ribot, koga smo obojica voleli, ali noć se iskomplikovala jer smo popodne proveli u Dieu du Ciel!, u aveniji Lorije, gde služe pedeset vrsta piva. Pili smo, pušili, gledali devojke kako prolaze (da li sam već spomenuo lepotu montrealskih devojaka?) i uprkos tome što je Saldanja Paris bio oženjen, a ja nedavno rastavljen, ubrzo smo se osetili seksualno isfrustriranim i zapodenuli smo razgovor s dve québecóis koje nisu govorile engleski, što je naše opštenje s njima učinilo komičnim jer nijedan od nas nije govorio francuski.

“Que disent-ils?”, pitale su devojke.

            “La chingada, hombre. We’re fucked”, govorio je Saldanja Paris.

            Poveli smo devojke na koncert, ali komunikacija je bila toliko otežana da sam iskapio nekoliko šotova tekile i zaspao usred Ribotove virtuozne solo deonice.

            Dani su nam prolazili u konstantnom umoru. Nije bilo moguće spavati duže od četiri ili pet sati na nepodnošljivoj vlazi koja vlada u onom gradu. Izjutra bih, teških kapaka i s vrtlogom u stomaku, zvao Meksikanca da vidim da li je čitav stigao kući – svake noći je velikom brzinom biciklom jezdio gradom pa sam se plašio da će ga ljudi jednom pronaći bez svesti na nekom gradilištu; kad bi se najzad javio, terao me je da mu se zakunem da nikada više nećemo toliko piti jer ga je najviše bilo strah da onako pijan ne prevari ženu.

Ustvari, samo čas. Najveći strah koji je Saldanja Paris gajio bio je da ne pronađe sebe. Objasnio mi je to jednom dok smo sedeli u Casa del Popolo, baru na Platou Mon-Ruajal:

„Znaš one ljude što idu u Indiju da pronađu sebe? To je poslednje što bih želeo. Šta god da se desi, želim sve, samo da se ne pronađem. Obećaj mi.“

            „Obećavam ti, Saldanja Parise.“ Sedeli smo za šankom i jeli putin. „Šta ti obećavam?“

            „Obećaj mi da nećemo ići u Indiju.“

            „Obećavam ti.“

            Nikada nismo otišli u Indiju, ali smo pravili gluposti. Jednog nedeljnog popodneva, na moje insistiranje, otišli smo do ulice Kresent, u srce donjeg dela grada, koju su bili zauzeli američki studenti: kanadska verzija Tihuane (majka Saldanje Parisa živela je u Tihuani i on je potvrdio sličnost). Seli smo u bar Thursday's, koji su turistički vodiči listom preporučivali. To mesto je po svemu ličilo na striptiz bar, a nije bilo striptiz bar. Konobarice su na sebi imale prekratke suknjice i, uprkos tome što su već bile s pogrešne strane četrdesetog leta, ponašale su se kao tinejdžerke u menopauzi i gledale nas arogantno kao što smo i zaslužili. S druge strane, ostali muškarci koji su sedeli u baru (Amerikanci u tesnim majicama i šorcevima, s novčanicima nabreklim od dolara) imali su tretman političara u predizbornoj kampanji. Nije dugo potrajalo, a mi smo bili jedini za kvadratnim šankom koji nismo imali žensko društvo. To nas se nije mnogo doticalo. Snabdeveni pivom i rumom, posmatrali smo kako studenti odvajaju ženske, dok u jednom trenutku Saldanja Paris nije ustao (tom prilikom je baš mnogo bio popio) i praveći se da u rukama drži automatsku pušku i rešeta plafon kao narko diler u Siudad Huaresu, počeo da viče: La chingadaaaaa!!! Istog trenutka su nas zamolili da napustimo lokal.

            Bilo je to leto studentskih protesta u Kvebeku. U čitavom gradu mogli su se videti tragovi demonstracija, a Kanađani su na reverima nosili male crvene kvadrate od filca. Jedna zajednička prijateljica nam je rekla da smo imali sreće da budemo tamo u vreme velikih društvenih previranja. Saldanja Paris je na to rekao:

            „Društvena previranja? Ja sam samo video nekolicinu studenata pederaša kako lupaju po šerpama iz Ikee. Kod nas u Meksiku lete glave u diskotekama svakog vikenda.“

            (Da li sam vam već rekao da su devojke u Montrealu prelepe?)

            Naš provod vikendom obavezno je uključivao L'Escalier, vegetarijanski pab u Sen Katren koji je imao vrlo čudan kriterijum biranja gostiju, tako da je bio stecište okorelih kriminalaca. S ulice nije uopšte bilo moguće zaključiti da je to mesto postojalo: bilo je skriveno na jednom od spratova zgrade Pres Anternasional, jedna neugledna vrata koja su vodila u razvrat. Jelo je tamo bilo obavezno jer su alkohol mogli da toče samo uz hranu; pošto smo tamo uvek stizali kasno, dolazili smo izgladneli od silnog popijenog piva i proždrali bismo porciju naćosa. Išli smo u L'Escalier da upoznamo žene, ni zbog čega drugog: to mesto bilo je ćumez sa rasklimatanim stolovima i stolicama u kojem su svirali užasni bendovi; subotom se pretvaralo u podijum za igru uz latino i zabavne zvuke. Tamo smo upoznali Huanita, prodavca trave koji se non-stop smejao kao da je mnogo glup (i zaista je bio mnogo glup, ali poznavao je sve devojke koje su prolazile kroz L'Escalier i bio nam je od prilične koristi). Jednom smo, posle mnogo ispijene tekile, rešili da kupimo travu od njega i otišli u toalet da smotamo džoint. U to vreme sam već bio prestao da duvam, ali, iz nekog razloga, sam smatrao da će biti zabavno praviti društvo Saldanji Parisu u tom poduhvatu. Zatvorili smo se u jednu od kabina i tamo sam ga posmatrao, dok nam je na vrata lupala nekolicina latinosa kao da je sam đavo ušao u njih, kako s nogom oslonjenom na WC šolju, dok mu znoj curi niz lice na paklenoj vrućini, pokušava da smota cigaretu. Rizla je bila vlažna i Meksikanac je izgubio nerve; kada smo izašli u rukama je držao nešto poput tompusa koji je smotao slep čovek i koji nije bilo moguće pušiti. Kada smo otvorili vrata, odmerile su nas muškarčine koje su čekale u redu ispred kabine: dva mršava tipa, s naočarima debelog okvira, unezverenih pogleda kao da su previše čitali Kafku s utisnutom krivicom na licu.

            „Pederčine“, reče jedan od njih.

Oćutali smo uvredu.

            Saldanja Paris nikada nije prevario ženu, ali sam ja upoznao jednu québécoise. Proveli smo lepe noći u baru Billy Kun, mračnom i popularnom mestu na Plato Mon-Ruajal, gde sam ja ispijao martinije, a ona me učila francuski. Izgubili smo kontakt, ali takve su letnje ljubavi. U međuvremenu smo i Meksikanac i ja ponovo počeli da pišemo – iako to nismo jedan drugom priznali jer smo postali zavisni od priča o depresiji i panici, a još smo bili i sujeverni pa nismo hteli da baksuziramo pričom o poboljšanju. Zna se da jedan slepac ne može da pomogne drugom slepcu da vidi, ali u ovom slučaju su dva hronična neurotika uspela da se potru i život se vratio u kolosek. Sve ono što nisam bio u stanju da priznam prijateljima i rodbini prepoznao sam u Saldanji Parisu i to ogledalo, ili taj nejasni odraz u reci, pomogao mi je da izađem iz rupe u koju sam upao.

Iako bez svesti o tome, premašio sam plan koji sam zacrtao. Proveo sam leto u Montrealu, a da nisam posetio nijedan muzej, da nisam obišao nijednu galeriju, da nisam uživao ni u jednom istorijskom spomeniku. S druge strane, napamet znam najbolja mesta za izlaske, a ja, ustvari, i ne podnosim muzeje, galerije i istorijske spomenike. Stekao sam i prijatelja za čitav život, genijalnog i neuravnoteženog Saldanju Parisa i – zamalo da zaboravim – napisao sam knjigu. Došlo je do deblokade i roman se praktično napisao sam. Montreal nije bio grad, već vreme: vreme u kojem se lepo pridružilo korisnom, a ja sam se vratio sebi, daleko od kuće, iako je sve to moglo da se desi i u Lisabonu, u Meksiku ili u Indiji, gde, obećavam, nikada nećemo ići. Slučajno se tamo desilo.

S portugalskog preveo: Jovan Tatić

----------------

João Tordo

João Tordo je rođen u Lisabonu 1975. Studirao je u Londonu i New Yorku. Živi u Lisabonu.

Romanom Tri života (As Três Vidas) 2009. je osvojio prestižnu književnu nagradu Jose Saramago.

Bio je u užem izboru za Portugal Telecom nagradu u Brazilu s istim romanom 2011. U užem izboru za književnu nagradu Fernando Namora bio je dva puta: 2012. za roman Anatomija mučenika (Anatomia dos Mártires) i 2011. za knjigu Dobra zima (O Bom Inverno). Isti roman je bio i u užem izboru za najbolji roman Društva književnika Portugala, a njegov prevod na francuski je ušao u uži izbor za Evropsku književnu nagradu.

Objavio je sedam romana. Njegove knjige su objavljene u nekoliko zemalja, uključujući Francusku, Njemačku, Italiju, Brazil, Hrvatsku i Srbiju. Njegov najnoviji roman, Biografia involuntária dos Amantes, je izašao u travnju 2014.

joaotordo.blogs.sapo.pt