proza

Srđan Papić: Dvije priče

KIKINDA SHORT - festival kratke priče

KIKINDA SHORT je festival kratke priče koji se održava na samom sjeveru Srbije, u gradu Kikindi, gradu svega nekoliko kilometara udaljenom od Mađarske i Rumunjske.
Deveti Festival kratke priče Kikinda Short održan je od 2. do 5. srpnja 2014. godine u pet gradova (Kikinda, Segedin, Temišvar, Zrenjanin, Beograd) i tri države.

Da li mogu?

MOŽETE PREĆI ULICU. MOŽETE PREĆI ULICU. MOŽETE PREĆI ULICU.

Ja sam svirao u rokenrol bendu koji je na kraju propao. Ona je otišla na studije koje su na kraju propale.

Ja mislim da smo bili smo jedno za drugo.

MOŽETE PREĆI ULICU. MOŽETE PREĆI ULICU. MOŽETE PREĆI ULICU.

Ljudi se venčavaju sa osamnaest u ovom malom gradu. Na svadbi im zvanice iza leđa govore: „Uzeli se iz ljubavi” dok rukom miluju stomak, oponašajući trudnicu.

Ljudi se venčavaju sa osamnaest u ovom malom gradu. Ili se ne venčavaju uopšte.

Mi smo bili nešto posebno.

Trajali smo. Tek tako.

Ja sam mislio da smo mi bili nešto posebno.

MOŽETE PREĆI ULICU. MOŽETE PREĆI ULICU. MOŽETE PREĆI ULICU.

Meni se raspao bend i ja sam rekao: „Kopaću kukuruze. Ako treba!”

Nju su roditelji vratili sa studija i ona je rekla: „Treba da se raziđemo”

Ja sada rušim kuće. Moji drugari i ja besplatno srušimo staru kuću i potom prodajemo upotrebljive cigle, grede i crep, dok gazdi ostaje prazan plac.

Ona radi u Direkciji za izgradnju grada.

MOŽETE PREĆI ULICU. MOŽETE PREĆI ULICU. MOŽETE PREĆI ULICU.

Ja ne znam da spavam sa drugim ženama. Kada me u kasnu noć odvela konobarica Ljubena, osećao sam se kao da su mi uzeli moju staru fotelju i podvalili nekakvu neudobnu, raspalu i bodljikavu.

Ceo grad zna da ona spava sa direktorom.

MOŽETE PREĆI ULICU. MOŽETE PREĆI ULICU. MOŽETE PREĆI ULICU.

U čitavoj Srbiji postoji samo trinaest semafora sa kojih se ljudski glas obraća slepim osobama. Ostali su, uglavnom, nemi. Po neki možda pišti ili panično otkucava, poput poludelog hronometra zarobljenog u duboku kartonsku kutiju iz koje po svaku cenu želi da se oslobodi.

U mom malom gradu imamo ambicioznog direktora Direkcije za izgradnju i sa svih se trinaest semafora ljudski glas obraća slepim osobama.

MOŽETE PREĆI ULICU. MOŽETE PREĆI ULICU. MOŽETE PREĆI ULICU.

Živim u kući na uglu. Tri metra i sedamdeset santimetara od puta. Dva metra i četrdeset santimetara od semafora.

I naježim se na svaka tri minuta i dvadeset sekundi kada čujem glas koji ponavlja:

MOŽETE PREĆI ULICU. MOŽETE PREĆI ULICU. MOŽETE PREĆI ULICU.

Njen glas.

MOŽETE...

Navikao sam se.

Šta ću.

Jedino mi bude strašno kad negde drugo u gradu iznenada čujem njen glas sa nekog drugog semafora, a ne onog mog.

E, tad ume da bude nepodnošljivo. Zaista nepodnošljivo.

Groblje crteža

Znaš, nisam ovako zamišljala... Rekla mu je ovo dok je izvlačila prstom šare po bezoblično smeđim tapetama.

Šta? Šta nisi zamišljala, pita je pospano, poluotvorenog oka.

Pa to...

Šta to, podigao je glavu iznad jastuka, a oči je stesnio obrvama.

Pa ovo, malopre, odbacuje crtež sa tapeta, da se stropošta pod krevet, okreće se i ljubi ga u rame. Nisam tako zamišljala, podvlači se, sakriva pod mišicom. Ovo, govori u njegov pazuh, prvi put, to nisam zamišljala, da će ovako da izgleda, nisam...

A kako si zamišljala?

Podmeće kažiprst pod njenu bradu i izvlači joj glavu: Ka-ko!?

Samo sam... Da ću prvi put....

Sa nekim....

S kim, preseče je oštro, sad već potpuno uspravan.

Ne znam, ne znam, ne znam... šta mislim... Izvini, rekla je, skinula je glavu sa njegovih prstiju i okrenula se na drugu stranu. Senka se sklonila sa njenog zida i ona je započela nov crtež.

U školi me zovu Sisata Marija, glas joj leluja poput kažiprsta koji zaobilazi mrlje na zidu uglačanom poput stepeništa u sirotištu, u razredu imamo Simatović Mariju, Nirvana Mariju i Sisatu Mariju. I profesor fizike je jednom rekao: Sisata, kad su ga pitali koja Marija treba da izađe da odgovara.

Ostavila je zid na miru.

Činilo se da će da zaplače, ali je nastavila. Ovog puta bez melodičnosti u glasu, nastavila je tupim tonom deteta koje se obraća svom plišanom medi, u trenutku kada mu se čini da je životinja sa plastičnim očima jedino stvorenje koje ga još razume na ovom svetu. Jedino koje može da shvati koliko je sve krenulo pogrešno: Simatović Marija, Nirvana Marija i Sisata Marija, govori.

Nisam htela da se bunim kad su me tako prozvali da me još više ne cimaju. A sad niko ni ne misli šta kaže kad kaže Sisata. Sisata Marija ima sve beleške, Sisata Marija će ti dati za užinu...

Nekad pomislim da me je tata ostavio jer je znao da će ćerku da mu zovu Sisata Marija kad poraste.

Umesto plača, okrenula se prema njemu i legla na bok, izvijajući rame da bi joj grudi izgledale čvršće. Uspravnije. Barem donekle.

A i ti me ne bi da nisam Sisata Marija, je l da?

Znala sam to čim sam te videla. Samo si u njih gledao.

On spušta pogled sa njenih grudi na njenu zadnjicu i ona se, uhvativši promenu u njegovim očima, ponovo okreće ka tapetama, sakrivajući se ćebetom. Jagodica ponovo vijuga između skorele krvi davno poubijanih insekata.

Ali nikako nisam mogla tebe da zamislim. Mislim, znala da ćeš to da budeš ti. Čim si ušao i gledao me, znala sam da je sad stvarno gotovo...

Znaš, nisam ovo uradila s tobom zato što moram, ko što ti misliš. 

Nego zato što sam znala. Ali opet nisam mogla da te zamislim...

Ništa ovako, ko bi reko da će ovako da izgleda, uzdiše.

Mada sam ipak znala, kaže i lupi čveger tapeti, prepuštajući još jednu sliku mraku ispod kreveta.

On ćuti.

Onda  joj stavlja ruku na rame i kaže hajde, obuci se i idi u svoju sobu, ja idem da poravim ono.

Ovo..., pokazuje joj prstom po odeći razbacanoj po podu, pokazuje i malo topline u glasu.

Prvi put.

Idem, idem, odgovara, bez uzdaha, tonom kojim se ljudi obraćaju zidu.

Sad će ti mama s posla.

Zatim, ogrnuta ćebetom oko struka i sa stražnjicom okrenutom vratima, sakuplja pocepane stvari po sobi. I izlazi zatvarajući vrata pažljivo, toliko pažljivo da se ni jedan crtež pod krevetom nije zalelujao.

-----------------

Srđan Papić

Rođen 1977. u Zrenjaninu.Radi kao lektor srpskog jezika u Poljskoj. Završio Filološki fakultet u Beogradu, grupa za srpsku književnost i jezik sa opštom književnošću. Objavio desetak koautorskih knjiga i jednu zbirku priča pod naslovom Nepremostive razlike. Kratku prozu objavljivao u većini ex-yu časopisa. Priče prevedene na engleski su mu objavljene u američkim i britanskim časopisima (TheTaintmagazine, TheCarveMagazine, Carillonmagazine, SmokeLongQuarterly, GIVE , EvenStar,  AppleValleyReview, NuveinMagazine, TheTransfusionjournal – HarvardUniversity...). Prevod na francuski mu je objavljen u časopisima Les Contrastes i Paris Link. 

Još je prevođen na španski, mađarski, nemački, slovenački, makedonski, rumunski  i grčki jezik.