poezija

Radmila Petrović: Miris zemlje

Radmila Petrović (1996., Stupčevići, Srbija) pobjednica je dvaju natječaja za najbolju neobjavljenu zbirku poezije te su joj objavljene “Miris zemlje” (2014., Limske večeri poezije) i “Celulozni rokenrol” (2015., Desanka Maksimović). Studira i živi u Beogradu.

Seniorska misa

Rafovi sa bananama u supermarketu,

onako čvrste, mirišu na Kanarska ostrva.

Zašto se izlagati tolikom trošku?

Rodbina će vam doneti gomilu takvih,

ako umrete zimus.

Uz tako korpulentne cene brzo se napuni

potrošačka korpa.

Pod romantičnim svetlom sveže odstranjena rebra

šire miris Argentine.

Ne ide da udarate zube

zarad tanga sa parčetom govedine.

Žena koja radi iza kulisa

većinu nepodesne šunke

zadržala je na sebi.

Neke stvari ne možeš tek tako da otpišeš.

Jeste li čuli, istraživanje je pokazalo:

Što više ste gladni, duže ćete živeti.

Penzioneri su verski fanatici.

Sirotinja će živeti večno.

***

Bio je avgust.

Niko nije slavio.

Gospođo, šta imate kod kuće?

Dve ćerke.

Čestitam, dobili  ste i treću.

Tog se dana naša kuća zatvorila.

A  nije to bio samo porođajni bol,

rodilo se ismevanje komšijsko.

Samo je baba umrla na vreme.

Imala  je vene na rukama izražene

kao sviračica flaute.

Kamo sreće da je to i bila

da je otišla u svet

i da  nikad nije rodila mog oca.

On ne bi ni kosio italijanskom kosačicom po suncu i

sreo moju majku

ona, opet, nikad ne bi morala da muze krave.

Mogla je i ona da duva,

na primer u flautu.

I ne bi rodila jednu ćerku

I još dvoje opetžensko.

Ali bio je rat

i malo muškaraca te godine stasalo za ženidbu.

Moj deda nije bio loš, malo feminiziran.

Bežao u Dubrovnik,

okopavao cveće.

Imao je cistu na jetri.

Čiča tvrdi da nije bio normalan

i da je bio alkoholičar

jer je više zemlje prepisao mom tati.

A deda, nije hteo da se leči na Zlatiboru

Pričao mi da se pazim ljudi sa svetlim očima.

Išao u Italiju da kupi kosačicu.

Pio petrolej

i živeo dugo.

Voleo  je babu kad je umrla.

Meni je svejedno da li je ona duvala u flautu

ili je mleko u mlazevima šištalo

iz vimena u kofu,

je li prstima proizvodila tonove

Ili kiflice sa orasima.

Nisam bila rođena

I ne volim orahe.

Ni ime joj ne volim zato sto je moje.

Niti muzem krave niti sviram flautu.

A deda je odavno mrtav.

I više nije bitna nijansa očiju.

Sve gledaju

samo kako da te zajebu.

Kapija sa kraja sveta

Kraj sveta

bio je  iza zelene kapije

slične onoj kakvu ima naš komšija Jole.

Sa nje nisam noktima gulila farbu,

niti je Jole mrmljao i mlatio četkom po njoj o Đurđevdanu.

Nisu svoje vlažne njuške proturali

kroz rešetke njegovi volovi,

nije im ona bila prepreka

do divljih jabuka i sveže lucerke.

Ta zelena kapija razdvajala je

naše selo i nemavišesveta.

.

Iza kapije sa kraja sveta

nisu bile kace sa rakijom,

niti je Jolova žena slagala drva pod tremom.

Bila je livada,

na njoj su se igrali unučići dede Jola

i rasla jagorčevina novembrom.

Do zelene kapije na kraju sveta

dolazilo se  putem

što beše sporno mesto u komšijskim odnosima.

Tu je moj deda rekao Jolu da su i njegovi stari zla činili

da im je  prokleta loza Čaparska

da zato nema snaju,

da zato nema unučad.

Posle toga nisu govorili

ni na kaldrmi kod kraja sveta,

ni u njegovom ostatku.

Moj je tata, po dedinom nalogu,

išao da čuva

granični prelaz u nemavišesveta

da Jole ne provuče dvokolice sa drvima tuda,

da se ne gazi sporno mesto.

da se ne skrnavi dedovina.

Dok stajali smo zajedno pred kapijom

blizu kraja sveta

rekao mi je deda

da moram zapamtiti gde su nam međe,

da se zemlja bez nužde ne prodaje,

da nema ništa gore od suda,

da ne valja što sam žensko,

da će se i  naša kuća ugasiti.

12. novembra,

kad je umro,

moj je deda  upregao Jolove volove,

sijao se  hrastov sanduk na  dvokolicama.

Tog novembra kročio je Jole kroz zelenu kapiju na kraju           

sveta

što liči na njegovu,

pogazio nekoliko struka jagorčevine

i izljubio unučad.

Pet tovara svinjetine

On živi na brdu,

pojeo je kravu i pet tovara svinjetine

za pola sezone.

Umreće od toga, ali to se samo sluti.

On rasterao je ćerke

i godinama zatim mučio ženu.

Ali, mi to ne znamo.

On u pijanim danima

preti da će nas pobiti sve.

U njegovom komšiluku sedimo,

ali mi to nismo čuli.

On podneo je zahtev za oružje.

Oni tamo tek pojma nemaju.

Sad svi smo mrtvi.

Taman kad htedosmo da progovorimo,

ubi nas. Ludak!

Na beli mermer neko je urezao:

Ne beše dovoljno nemati posla sa budalom.

 U nadnici

Voda se cedi niz pamučne rukave preplanulih magaraca.

Mirišu Cigani.

Opet su pale rakete na pojas Gaze.

Pola sata pauze za doručak.

Otkupna cena se ne zna, znaju samo da je niska.

Jerusalim je obećani grad.

U podne pauza za kafu.

Srušio se Tanzanijski avion.

Niko ne zna gde je ta Tanzanija.

Da znaju, ne bi bili okruženi zlatom.

Ručak.

Neko bere za nadogradnju,

Neko za cigaru i gajbu piva.

Ždrebad za čokoladu.

Vaga

U očima neradnika netačna.

Traktor

39 konja bez vozača.

Cedulja.

Večera u šupi.

Vojnički kreveti na sprat.

Kupanje u sopstvenom znoju.

Čaša rakije.

San koji se ne ostvaruje.

Odavno ne svetli

Odavno ne svetli.

Odavno sve je zatrpano čađu.

RASECI ME.

Zarđali fenjer fitilja dogorelog golim rukama izvadi iz mene.

Pospi mi pepelom zenice

predugo prazno gledaju.

Ubrizgaj mi petrolej u vene,

isparimo zajedno.