~

mi smo jedno 

i dvoje smo mi 

kako si 

taj šal mi te vrati

oko mog vrata

taj me šal vraća

na tvoje nepostojanje

krećem se

i stojim

tačka

konačna i beskonačna

volim ti nepostojanje

i linije koje prizivaš

nije mi hladno

toplo je 

i kad te nema

~

uplaši me kad pomislim

da bih mogla da se naviknem 

na tvoje nepostojanje

ili kad ne vidim napred

kao ni tvoje ispružene ruke

nigde na svetu ne postoji mesto

kao što smo nas dvoje

eto to pamtim 

kao što sunce ne odnese

ništa što osvetli ogreje

samo sebe 

sunce moje

~

sunce ti poljubim

u oba oka

ljubavi

ovde je sve isto

ja sam porasla

i prihvatam tvoje nepostojanje

možeš li sad da se vratiš

~

postoje ljudi koji šiju 

rane

a da ti to ne osetiš

postoje

ne izmišljam

stvarno ništa ne osetiš

otvorena rana

zatvorena rana

zaraste rana

u međuvremenu

postojiš

izmišljen

imaš šta da te boli

i to osećaš 

tu ti ne mogu ništa

bol je samo tvoja

~

pri svakoj selidbi 

gubiš četvrtinu sećanja

ili gubim ja 

isto je

nenaseljena selice moja

ponekad bih volela

da se sve selice u tebi vrate

da potrčimo nizbrdo

i da nas nijedna zima ne smrzne

onda prestanem da letim unazad  

 umemo da letimo i smrznute glave

~

ljubavi

ovde svi hoće da budu neko

osećaj je zastrašujući

pada mrak na proleće

inače kiša

svaki put kada se umorim 

od tvog odsustva 

zamiriše mora

~

mešo

taksista je bio ljubazan

zatvorio je vrata za mnom

izgleda da je shvatio

da mi to teško ide

zamisli

da sam onda umela da zatvorim vrata

ili to s koferom

da ti neko ponese teret

dok je tebi toplo

ne nikad neće biti toplije tako

u autobusu je bilo mračno

i mirisalo je na pokvareno mleko

u autobusu nije bilo krova

ili ga ljudi u njemu nisu imali

zaboravila sam

dete je plakalo

on je udarao dete

dete je plakalo

on je udarao dete

dete je plakalo

majka je bila upakovana u telo žene

sa određenim tokom reagovanja

ućutkivao me je na nepoznatom jeziku

ućutkivala sam ga na nepoznatom jeziku

oboje smo znali šta se od nas traži

kada je prestao da udara dete

odjeci udaraca

šamarali su ljude u autobusu

i kakav nam se to rat desio

pa nemamo krovove

nemamo svežeg mleka

kakav nam se to rat desio

pa smo postali stranci

u sopstvenim zagrljajima

~

ruke u malteru gradile zidove

od zidova ostale su samo ptice

od ptica nebo krvavo

onda mrak 

spuštena zavesa

prazna sedišta

tiha igra

kraj predstave

pobegla u kostimu

čuješ li 

žvrljotine bez prozora

ljubavi

da li te ne nalazim 

zato što ni ja više ne postojim

~

rodila sam se izvan ljuske

i sad silazim do reke

da u njoj vidim nebo

onda

sanjam da je život radost

moje telo poveruje u tlo 

i ja nastavljam da ga služim

o znanju ionako ništa ne znam

sve što jeste

ne može biti drugačije

~

na koju stranu sveta

da prebacim kosu

šta još treba da ostavim

okružena sam borovima

opet nisam nestala

kako si 

iste su ti oči 

i kad te nema