proza

Rina Roje: Imam mačka

NAGRADA "KRITIČNA MASA" - ŠIRI IZBOR

Rina Roje (Split, 2000.) nakon završetka II. gimnazije u Splitu, upisuje studij komparativne književnosti i kroatistike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gdje trenutno studira. Pisanjem se bavi od malih nogu, no tek je nedavno skupila hrabrosti za poslati svoju pjesmu na radionicu Servis za pjesmu Ivice Prtenjače, Martine Vidaić i Marka Pogačara gdje je njezina pjesma uređena i objavljena.

Imam mačka 

Otvaram oči.  

Začudo, s lakoćom koju nisam očekivala, budući da sam kući stigla u pola šest, sa zavidnom  količinom štrukanog pelina u krvi. 

Osjećam mučninu u želucu, iako nijednog drugog simptoma mamurluka nema. Slovenci,  rečeno mi je, u slengu kažu Imam mačka za mamurluk.  

Mučnina svakom sekundom sve više jača. 

Uh. Uh. Uh.  

Nije to, naime, ona normalna, tekuća mučnina, ne... ovo je drugačije. Kao da imam brod  pijeska u želucu. A znam da je prazan. Štoviše, nisam jela od jučer u podne. Znam da nisam,  jer nisam stigla. 

Trebalo je ići na masažu, frizeru, u apoteku, na nokte. Sve te stvari koje treba, kako bih  opstala u ovom svijetu.  

Pardon, sistemu.  

Iskreno mi ih je pun kurac. Ali znam da moram. 

Ako ih ne napravim, moja slika će se u ovom crnom ogledalu srozati na najniži nivo, sve će  odjednom izgubiti svoju kvalitetu, ljudi će me drugačije gledati, a to znači drugačiji život u  ovom gradu.  

Majka mi je govorila, «Dušo, nisi imala te sreće da se u ovom životu rodiš kao mačak.» Isprva je nisam razumjela.  

Sad je razumijem. 

«Nisi rođena u džungli, u parku iza kontejnera, u jezeru na Maksimiru, niti si se izlegla iz  galebljeg jajeta na splitskoj rivi. Dopala te ta nezgoda da si se rodila kao čovjek, kao žena, u  ovom gradu, glavnom gradu, u samom centru glavnoga grada, i sada se moraš snaći u  sistemu. Kao što se životinja prilagođava svojem okruženju, tako se i mi moramo prilagoditi  svojem. Mislim, uvijek ti preostaje opcija da živiš u parku, ali nije tako lako kad nemaš prst  krzna i četiri noge, nekako mi se čini. No, hajde sad, počešljaj se i očetkaj si tenisice. Čistoća  cipela puno govori o osobi.» Uvijek je pričala u tim napetim metaforama. Ponekad me to  živciralo, a ponekad bih bila latentno ponosna što imam tako kul majku koja moju  inteligenciju i njezin razvoj shvaća dovoljno ozbiljno da mi se usudi tako obraćati. Zato bih samu sebe, svaki put kad bih dlakavih nogu, prepona, usana, ruku, bilo kojih udova i  dijelova tijela, trčala po užarenom ili zaleđenom asfaltu na čupanje ovoga ili onoga,  premazivanje toga i toga, brušenje i češljanje svega i svačega, podsjetila: Nisi rođena kao  mačak. 

Errruuuuueeeljaaaaaaaaaaaag. 

Iz mojih usta izlazi zvjerinji zvuk a zatim - klupko dlake. 

Promatram ga tako par sekundi na svojoj novoj Sandbrodd deki iz Ikee. Da, definitivno više nemam taj sand brod u želucu. 

Pokušavam se prisjetiti je li me sinoć netko pozvao na lajnu ovoga ili onoga, ponudio mi  nešto rekreativno sumnjivog podrijetla, nešto što bi izazvalo ove intenzivne halucinacije koje  proživljavam, ali koliko se sjećam, samo dupli Pelinkovci sa šeficom u Šestici. Slavlje  završetka projekta, ništa veliko niti ekstravagantno, samo nas par s odjela, svi redom  Dalmatinci osim mene, točnije, Vlaji. Vesela družina nezasitnih apetita, rekao bi čovjek kad  bi nas promatrao sa strane.

Dakle, samo Pelinkovci. Šta sam to onda upravo izbljuvala? 

Halucinacija ne nestaje. Štoviše, i dalje me gleda slinavo, nepomično klupko dlaka na  Sandbroddu.  

Dohvatim mobitel s noćnog ormarića (hvala Bogu, čitav je), ali kako sam ga primila, tako mi  je iskliznuo, jer jebote. 

Nemam ruke. 

Koji vrag?! 

Ležim na popodnevnom suncu.  

Upijam zrake sunca, iako nisam baš sasvim sigurna da ih mogu upiti.  

Nisam baš sasvim sigurna ni u što, i dalje se nadam probuditi iz ovog čudnovatog sna, ali do  tada, dobro mi je.  

Fino mi je. 

Leškarim na balkonu kao i svake subote. Početak je rujna, moj najdraži dio godine. Topli beton balkonske ograde grije mi guzu.  

Susjed radi roštilj, red je, šira rodbina je stigla, kao i svake prve subote u mjesecu. Napokon  jedna subota da me ne odmjerava sa svojim prijanima i ne dobacuje ljigave komentare.  Prerano sam se poveselila. 

«Maco, ko ti menja pesak? Ej, a šta je ovo, nešto novo? Već je odustala od frajera, već je u  baba i mačke fazi?»  

Zatim posprdni, samodopadni smijeh, pogledavajući svoje prijane u potrazi za  odobravanjem. 

Unatoč očekivanju, njegove riječi ne dopiru do mene danas.  

Sviđa mi se to. Olakšavajuće je. 

Koncentrirana sam samo na miris pečenih ćevapa koji me izluđuje. 

Sirovih još više. 

Uspravim se, poližem si krznena jajca (kako su samo meka i topla) i bacim se naglavce u  dvorište.  

Maznem ćevap i odjurim u živicu.  

Smješkam se slavodobitno, osjećam se sjajno, pogotovo jer nitko ne čuje moj nestašni  smijeh.  

Čak ni ja. 

Danas nema pilinga, tonika, baze, tonera, hajlajtera, maske za kosu, tople limunade natašte, pegle, dezića, parfema, smutija, omekšivača, neudobnih tangica koje mi režu meso, a Boga  mi ni još neudobnijih štikli u kojima se svakodnevno naprežem da bih podsjetila ljude da  usprkos zahtjevnoj situaciji posjedovanja dva jajnika, držim sve pod kontrolom. Danas se ne prilagođavam sistemu. 

Danas ližem svoj krzneni šupčić i uživam. 

Možda nas je Gregor lagao, da ne bismo bili ljubomorni. Možda je probuditi se u tijelu  životinje čisti gušt.  

Mogla bih se naviknuti na ovo. Prvobitni šok vrlo brzo je nestao, rekla bih čak tamo negdje  oko prvog pišanja po šljunku ispred zgrade. 

Prolazila je Tonka, gospođa od svojih sedamdeset i šest godina, čije noćne posjete zahodu  po pet puta u noći slušam već četiri godine.

I trpim, trpim, trpim, jer ni ja ni ona nismo krive  što nam zgrada ima lošu izolaciju, što je  njen zahod taman meni nad uzglavljem kreveta, niti što su njezini sfinkteri nedovoljno jaki  da trpe, trpe, trpe, kao što ja trpim, trpim, trpim po noći jer znam da je isto tako moj zahod  taman iznad Markove glave, a radije bih da Marko Crnogrlić, svježe rastavljeni rekviziter u  lokalnom kazalištu, upozna moje sfinktere uživo. 

Prolazi Tonka, a ja ju gledam u oči i pišam, pišam, pišam, a osjećaj slobode je nezamjenjiv,  gledam ju u oči i čekam da me prepozna. 

Evo je, približava mi se, škilji, a onda širom otvara oči i usta, smiješi se, nikad joj nisam  vidjela zube, i gladi me po leđima. I repu. Dok pišam. 

Bog nas je htio spojiti kroz uretre, nema drugog duhovnog objašnjenja za moj i Tonkin  dobrosusjedski odnos. 

Jedva čekam da se ukažem materi na vratima i u pijesku joj šapama ispišem priznanje kako  sam se ipak, na kraju, rodila kao mačak.  

Mislim da bi mi rekla «Dobro, ali postoji razlika između mačaka iz parka i finih kućnih  ljubimaca. Prilagodba, prilagodba je najvažnija. Svakako je bolje da te netko mazi i pazi nego  da kopaš po smeću. Fini mačak ima finu dlaku. Kad ti je došlo da pomiluješ jednog od onih  šugavih musavaca okrznutih ušiju? Daj da ti vidim pandže. Treba ih skratiti..» 

Nema sistema, nema matere, nema ideala. 

Danas samo pravac - park.  

Kakva sloboda, jebote. 

Mrak se već spustio, i čujem kolege kako me dozivaju na igru, tučnjavu, što se već radi u  parku, zapravo ni ne znam, ali uzbuđenje me hvata pri pomisli na moj prvi odlazak u park. Licnem si šapice, spremam se za avanturu. 

Uh, da su barem moji nokti ovako dugi, poskliznem se u mislima natrag u matriks dok se  umivam, i na tren zamislim kako ih lakiram s Opi tirkiznim lakom među zubima.  Uh, to ne bi dobro završilo, možda bi mi Tonka mogla pomoć, već u sljedećem trenutku  razvijam plan kako ću joj se umiliti već sutra, i razviti jedan kvalitetan, ovisnički baba-mačka odnos u zamjenu za Whiskas, Purinu, malo šunke u ovitku i četkanje s onim čekinjastim  četkicama, to mora da je dobro. 

Uh, prokleti sistem, već me dohvatio, a nisam mačak ni pola dana.  

Odlučno krenem prema parku, zavedena idejom svojeg budućeg mačjeg života, slobodnog  od napornih besmislica čovječje rutine.  

Ah, život je lijep.  

Zamisli da si rođen u sistemu, posprdno kažem sama sebi, i pogledam ravno u blješteće  farove.